[ПРОСВЕТАР]

Никола Алексић носи фотографију свог претка Лекса Саичића!

Он је истакао историјску улогу Лекса Саичића који је сачувао образ Руском цару у Јапанско- руском рату јер Александар Лексо Саичић (Виницка, 5. август 1873 — Цетиње, 7. април 1911) је био васојевићки јунак, Капетан црногорске војске, а упамћен је по невероватном умећу руковања сабљом и по двобоју са јапанским ратником, из кога је изашао као победник.

Пре триста година, тачније 1711-е године у време Владике Данила, почињу дипломатски односи између Црне Горе и Русије.

На позив Петра Великог у заједничку борбу против Турака, Владика Данило је казао Црногорцима: ‘… Ми хоћемо да се Русима, а Руси нама, с Божјом помоћу, приближимо, да не бисмо једни од других били тако далеко. И Руси и ми смо исте крви и истог језика…’ Ускоро је Владика Данило отпутовао у Русију и донио позамашну помоћ Манастирима и сиромашном народу.

Александар Лексо Саичић учествовао је у Руско-јапанском рату. Црногорски одред у том рату је предводио Јован Липовац а Лексо је остао упамћен јер је 1905-е убио јапанског ратника у двобоју пред битку. Због ове победе одликован је руским ордењем.

Честитке на добијеном двобоју добио је од Адмирала руске флоте Роженственског (Рожественский, Зиновий Петрович) и Адмирала јапанске флоте Тогоа. Руска влада му је одредила четрдесет наполеона у злату годишње до краја живота. У Манџурији је унапређен у чин Капетана и до краја рата командовао је коњичким ескадроном Амурског Змајског пука. Сабља којом је савладао јапанског ратника данас се чува у Војном музеју у Москви.

Носио је следеће ордење:

Орден Свете Ане и Светог Станислава II реда са мачевима,
Светог Владимира III реда са мачевима,
Свете Ане и Светог Станислава III реда са мачевима,
Руску Рањеничку медаљу,
Орден италијанске круне IV реда,
Орден Данила Првог IV степена,
Сребрна медаља за храброст и споменица 50. године владавине Краља Николе.

Од тада па све до данашњих дана односи правих Срба- Црногораца и Руса су братски. Братска љубав два народа, једнокрвна и једноверна, ужегнута пре три века, никада се није гасила. Велики део наших предака се школовао у Русији. Многи су се из Црне Горе одселили у Русију.

У Руској Војсци било је 30 Генерала и Адмирала, досељеника из Црне Горе. Међу њима је био Руски Генерал белогардејац Андрија Бакић који из нашег краја из Забрђа код Андријевице, као и Капетан Александар Лексо Саичић, предак Николе Алексића.

Руски Пуковник је био и Кнез Холмије Никола Васојевић, који је завршио високе школе у Русији. Тако да су везе овог краја са Русијом обостране, рецимо мост на Мурини који бомбардован у НАТО агресији, пројектовао је Рус Иван Јегорович Сукаренко.

Непосредно после јудео-бољшевичког преврата, тзв. "Октобарске револуције", велики број руских емиграната обрео се у ондашњој Краљевини Југославији а око 70 000 њих се искрацало у Зеленики, међу њима и 70 Генерала и Адмирала Руске Царске Војске. Многи су отишли даље, широм Краљевине, али део њих је остао.

Црна Гора је тако добила лекаре, инжењере, стручњаке у свим областима који су радили и као професори у беранској гимназији, али и граничаре који су чували нашу Отаџбину. Њих 26 су служили као граничари до погибије на караули Језерце на Проклетијама, где су убијени од стране шиптарских качака 1924-е године а многима су кости похрањене у Црној Гори.

У својој дугој историји Црна Гора је била увек захвална Русији за помоћ. Никада Црна Гора није припадала неком војно-политичком савезу који је био непријатељски расположен према Русији јер не би било Црне Горе без помоћи братске Русије.

Зато ћемо се држати аманета Светог Петра Цетињског: ‘Моли се Богу и држи се Русије’- тог се нећемо одрећи.

Народни гуслар Зоран Ђекић је отпевао пјесму о Лексу Саичићу.

Лексо бјеше по природи сила,
Па га лако школа научила.
Војну школу он је научио,
С мачевањем он је први био.
Бог га за то бјеше обдарио,
Цар Николи доста мио био.
У хиљаду и деветсто пете,
Кад се Јапан са Русијом срете,
Лексо ступи као добровољац,
као сваки стари Црногорац.
Руској флоти заповједник бјеше,
На Пацифик борбу започеше.
Но, пре борбе што је отпочела,
Русима је књига долетјела.
Од јапанског адмирала Тога,
Који пише ал’ не моли бога.
Са књигом се мегданџија тражи,
Па ти одмах свој армији кажи.
Роженственко књигу објављује,
На књигу се јунак осмјехује.
Па он чека ко ће да се јави,
И да види ко је јунак прави.
Он мислио да се Козак јави,
Адмирал се пуно изненади.
Он пред собом види српског змаја,
Од Берана јуначкога краја,
Храброг Лекса, коме нема равна.
Приђе Лексо, здрави Адмирала
И овако њему проговара:
Господине, силан Адмирале,
Ја сам Србин, родом на Балкану,
Ваш сам војник, онда Лексо плану,
Ја ћу стати храбро на мегдану.
На мегдан ћу Јапанцу да пођем,
Са мегдана здраво ћу да дођем.
Ако Бог да и срећа од Бога,
И мојега мача свијетлога,
Јапанцу ћу ја одсјећи главу,
Па је послат столном Петрограду,
А на руке славном руском цару,
Славном цару, Николи Роману.
„Збогом, рече Адмиралу,
Право оде ка мегдану,
Гдје га чека мегданџија,
Од Јапана љута змија.
Њих гледају обје војске,
Војна сила није шала,
Са два врсна адмирала.
Кад на мјесто Лексо стиже,
Приђе њему мало ближе,
Па му назва милог Бога,
Погледа га као свога
И рече му врло тихо:
„Ред је да се поздравимо.
Један другом тад пођоше,
Лијепо се руковаше
И на своја права мјеста
Ко јунаци храбро сташе.
За сабље се дохватише,
Један другом полетјеше.
Ко орлови ударише,
Један другог облетјеше,
А сабље се завитлаше,
Према Сунцу преливаше.
У пламен се оне дале,
Па су ране изазвале,
Ал су ране врло мале.
Но Јапанац малакса је,
На мегдану заостаје.
То је Лексо примјетио,
Куражни је одмах био,
Па се јуриш појачао
И Јапанца савладао.
Десну руку тешко рани,
Па не може да се брани.
Лексо оштром сабљом ману
И Јапанцу скиде главу.
Зави главу у јаглуку,
Па је носи ко јабуку.
Он се врати у логору,
У маломе томе двору.
Адмирали тад усташе,
Змају Лексу честиташе.
Роженственко руке шири,
Па свог борца он загрли.
Пољуби ка као брата
И хероја тога рата.
Наста пјесма и весеље,
Све до рујне зоре бјеле.
Лексу име мијењаше,
Муровцем га сад назваше.

Ко то данас, која сила може да се одупре поплави зла овога света? Русија! И само Русија, само – Владимир Владимирович Путин, као што је оно 1380-е године Димитрије Донски на Куликовом пољу стао пред Златном хордом а Свети Кнез Лазар 1389-е пред Муратом!

СЛАВА БОГУ НАЈЗАД СВЕ ВЕЋИ БРОЈ СРБА СХВАТА ДА СИСТЕМ 1 БИЛМЕЗ = 1 ГЛАС НЕ МОЖЕ НИШТА ПРОМЕНИТИ!

ТРАЖИ СЕ ЂЕНЕРАЛ, ТРАЖЕ СЕ 300 ХРАБРИХ!!!

Вріеме є да се окупимо!

Вріеме є да што углавимо!

Нека буде борба непрестана!

Нека буде што быти неможе!

Поколеня дела суде, што є чіе, даю свема!

ВО ИМЯ ОТЦА И СЫНА И СВЯТОГО ДУХА!

СЛАВА РОССИИ !

МЫ СЕРБЫ, СЪ НАМИ БОГЪ !

ЯКО СЪ НАМИ БОГЪ !

Да исполњатсја уста наша хваљенија твојего Господи!

Jако да појем Славу Твоју, јако сподобил јеси нас Причаститисја Свјатим Твојим Божественим Безсмертним и Животворјашчим Тајнам:

СОБЉУДИ НАС ВО ТВОЈЕЈ СВЈАТИЊИ, ВЕС ДЕН ПОУЧАТИТСЈА ПРАВДЈЕ ТВОЈЕЈ!

Ми рекосмо, по пустињи викасмо, ма Душу спасисмо!

http://www.youtube.com/watch?v=h-DJc1RRcJc

Воскресение Христово видјевше, поклонимся Святому Господу Иисусу, единому безгрешному!