[Luj Ferdinand Selin]

Pozdrav svima, nov sam na forumu. Hteo sam da postavim pitanje forumašima, odnosno nekome ko je možda malo upućeniji u ratovanje Arkanovih ljudi u Istočnoj Slavoniji, konkretnije u selu Laslovu, da li možda zna nešto više o ovom slučaju zarobljavanja i masakriranja Arkanovih vojnika profesora Mirka Lavadinovića iz Beograda, Dušana Markovića-Čipija takodje iz Beograda i Srdjana Cvetkovića iz okoline Leskovca 04.09.1991. u Laslovu. Ovo je nešto najstrašnije i najpotresnije što sam ikada pročitao na temu rata u Hrvatskoj.

Peja Svetozar Pejovic
SEĆANJE
LASLOVO 04.09.1991.

MARKOVIĆ DUŠAN - poginuo u bitci za Laslovo
CVETKOVIĆ SRĐAN - poginuo u bitci za Laslovo
LAVADINOVIĆ MIRKO - poginuo u bitci za Laslovo
JOCIĆ SLOBODAN - poginuo u bitci za Laslovo

Laslovo je napadano vise puta, u napadu 04.09.1991. poginula su 4 borca SDG. Laslovo je bilo glavno ustaško uporište. Trebalo je razminirati puteve, štititi tenkove JNA, pripremiti stanovništvo okolnih mesta za odbranu. Laslovo je konačno oslobođeno u bitci 24.11.1991. koja je trajala neprekidno dva dana.

Hrišćani koji se ni u najvećim mukama nisu odrekli vere, proglašavani su zbog svoje žrtve velikomučenicima i mučenicima, i njihove glave su ovenčane svetačkim oreolima na ikonama.
Srpska dobrovoljačka garda ima dva velikomučenika: Dušana Markovića iz Beograda i Srđana Cvetkovića iz Leskovca.
"Samo su njihove rane svedočile šta su sve pretrpeli od ustaških zlikovaca. Kada sam ih ugledao, iz svake rane je odjekivao jauk!" rekao je tada komandant Željko Ražnatović ARKAN.
U bitci za Laslovo pali su živi neprijatelju u ruke. Odveli su ih u kafić "Tea" i satima mučili. Ostali su tragovi. Mrtva usta ne govore, ali rane na telu su bile vrlo rečite.

"04. septembra 1991. je poginuo moj sin. Da su ga bar ubili kao čoveka, nego su ga mučili, ranjenog, deset i po sati. Hvalile su se zveri po Osjeku... Kad smo ga sahranjivali u Jajincima, nisam dozvolio ženama da nariču... Sanjam ga sada često, uvek onakvog kakav je bio za života: snažan, razvijen, sportista, karatista..." seća se otac Dušana Markovića.
Možda će neko od zlikovaca jednoga dana progovoriti šta se odigralo u kafiću i tako će se ova priča o stradanju dvojice mladih ljudi upotpuniti!
Ispoljen je najveći sadizam. Čupali su im nokte, otsecali prste, zabijali su im kame u telo toliko puta da se ubodi nisu mogli izbrojati. Palili su im lica brenerom, vadili oči...
Najstrašnije se završilo, ali patološki zlikovci ni mrtve gardiste nisu hteli da predaju komandantu. Mrtve očne šupljine i nemi vapaj otvorenih usta je čekao na smiraj.. Posle dužih pregovora zamenjeni su za četiri žive časne sestre.
Svojim mukama ostaće zauvek u sećanju srpskog naroda, za čiju su slobodu živote i mladost položili.
Svevišnji je, verujemo, podario rajsko naselje njihovim mučeničkim dušama.

Hvala unapred, jako me zanima ovaj slučaj.