[Милослав Самарџић]

Мени изгледа да је овај човек подељена личност, али ништа овде није чудно.

Он је само екстреман пример расточеног, метастазираног српског идентитета захваћеном канцером комунистичког "образовања" и притиснутог тврдом, касније мекшом и перфиднијом диктатуром. Јачина пројављивања таквог распадања сопства зависи од тога колико је породично одгајање и васпитање успело да одоли или подлегне титовској и потоњој србокомунистичкој душегупки.

Ова очигледно емоционална одлука - да му уопште падне напамет да пева једну од најлепших и најпотреснијих четничких песама, с обзиром каква ће бити реакција циљаног му бирачкога тела - трагично открива шизофрену природу бивших и случајних Срба.

А он ће исто овако напаљено колико сутра да пева маршалу Титу, јуначкоме сину, и да ћемо осетити пест, и мртав ладан ће да на крају да дода "зајебавам се".

Погодио си... Већ кажу да су се само зезали:
Kako je navela, Sergej Trifunović objašnjava kako u tome vidi ironiju, a ona ima utisak da je hteo da kaže da je ironija u tome što PSG koji gaji jedan sistem vrednosti, ima hrabrosti da peva nešto drugo, "iako za tu vrstu budalaštine ne treba nikakva hrabrost".