[Милослав Самарџић]

ИЗБОРИ 2020. ГОДИНЕ - АНАЛИЗА
Још од 1990, главни захтев опозиције у Србији је да добије равнопрвани третман у медијима. Међутим, тај захтев је апсурдан, јер давање медија значи и давање власти.
Сем што је апсурдан, овај захтев опозиције је и погрешан, јер подразумева опстанак социјалистичког система, само са промењеним играчима. То и гледамо, од 1990. године до данас: странке на власти се мењају, а систем остаје исти - социјалистички. Оне странке које су се до јуче жалиле на неравнопрваан третман у медијима, после победе нису давале фер третман другим, или новим, опозиционим странкама.
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
(П.С. Чланак је објављен пре 12 дана, али, резултат избора сви смо и тада знали.)
ЦЕЛИ ЧЛАНАК:
http://www.pogledi.rs/%d0%b8%d0%b7%d0%b1...%b7%d0%b0/

"Последњи фер избори у Србији, и тадашњој Југославији, одржани су 11. децембра 1938. године. Коалиција звана Југословенска радикална заједница, на челу са др Миланом Стојадиновићем, победила је Блок народне слоге др Влатка Мачека, са 54,1 на према 44,9 посто гласова. Преосталих један посто гласова добила је трећа листа: Југословенски народни покрет Збор – Димитрије Љотић."

Дискутабилно је да ли су ови избори били фер. Посматрајући резултате - безмало расподела пола-пола, то јесте било тако. Али, то је површно посматрање. Тада су сви Хрвати гласали за покојног Мачека, а сви Словенци и Муслимани са покојног Стојадиновића. Срби су, као и често у таквим случајевима, били подељени. А цело Смедерево је гласало за покојног Љотића.
Партијски живот је био умртвљен од 1929. И од тада се није опоравио. За ове изборе се можда не може рећи да су били фер, али се сигурно може рећи да су били последњи вишепартијски у нашој историји. Тада је постојало, ако се не варам, јавно гласање. Демократска странка се жалила на притисак на бираче из "јавног сектора" од стране Стојадиновића. То пише у Демократији из 1945. Јесте доста доцније, али пише. За патријарха је изабран Стојадиновићев, гле чуда, пријатељ из младости Дожић, а богме су прављени и неки путеви по данашњој Црној Гори. То су била смутна времена. То се може видети мало доцније, након смене Стојадиновића и његове интернације. Ах, да, умало да заборавим - жене нису имале право гласа.

---

"Социјалистичка партија је нешто раније, те године, променила име. До тада се звала Савез комуниста. И та промена била је последица промењених околности, а не њихове жеље."

И овде морамо бити прецизни. Социјалистичка партија Србије је настала тако што су се комунисти ујединили са Савезом социјалистичког радног народа. А овај Савез је заправо Народни фронт са избора из 1945. Дакле, ујединили су се авангарда и народ. То јест комунисти функционери са комунистима из народа. Дакле, ујединили су се са самима собом. Пекић је писао о томе, а богме је споменуо и то да се из инцеста рађају дегенерици. Баш тако.

---

"Конкретно, треба тражити обнову капитализма, који је у Србији постојао од Карађорђеве револуције, па све до 1945. године."

Ја ипак мислим да је основа капитализма постављена аграрном реформом кнеза Милоша. То се зове транзиција - из феудализма у капитализам.

---

"На почетку, 1990-те године, то и није било могуће, јер су, са малим изузецима, попут Борислава Пекића, и у опозиционим редовима све главне личности имале комунистички ментални склоп."

Ја бих ту споменуо и Десимира Тошића. Он као да је времепловом директно дошао са изборног места 1938. године

---

И на крају - добар ти је текст.
Него, јеси ли још у политичком савету Двери?

Хвала! Јесам.