17-07-2020, 04:26 PM
Ово што следи је први део чланка који је написао Ђулијето Кјеза у време бомбардовања Србије.
Чланак је објављен у италијанском часопису геополитике "Лимес" априлом 1999.
РУСИЈА ПРЕД ОГЛЕДАЛОМ
аутор: Ђулијето Кјеза
Који су основни разлози који могу боље објаснити подршку коју је Русија пружила бившој Југославији током њене дуге агоније? Најучесталији одговор, често слушан и читан код западних посматрача руских и балканских питања, то би било „заједничко словенско етничко порекло“, на шта се по обичају додаје „иста православна вера“. Да ли је то тако? Не верујем. Заједничко словенско порекло јесте да је важило и да даље важи. Сигурно више од исте православне вере, која свакако и сама важи. А ни једно ни друга су по мом мишљењу одлучила српска и руска понашања у овом посткомунистичком, постсовјетском и постјугословенском десетлећу.
По ономе што се тиче посткомунистичке Русије један изричит, неупоредиво јачи разлог од два која сам тек изразио, то је оно што ја сматрам «појавом огледало». Крај Совјетског Савеза је почео да буде осећан у Русији у својој девастирајућој тежини - то јест као крај Русије – само неколико година касније од кобног датума 8. децембра 1991., када је он одлучен од тројце Јељцин-Кравчук-Шушкијевич. Да је била реч о крају Русије не треба никакво посебно доказивање, када је свима очито да су границе Совјетског Савеза биле скоро исте царске Русије од пре 1917. Крај Совјетског Савеза и крај царске Русије су били исто. Као што сам тек навео, ипак је мало људи то одмах схватило. Из више разлога. Један од њих је била огромност догађаја. Да ли су могле личне амбиције једне шаке људи, првенствено у Москви и Кијеву, постати толико важне да би одлучиле судбину милиона мушкараца и жена? Је ли било могуће окончати толико суштинску економску интеграцију, каква је створена у совјетско доба, а да се не проузроче огромне штете производској, технолошкој, економској способности земаља чланица?
Неки број људи, неколико милиона њих, просто није ништа размислио о могућим негативним последицама и аплаудирао је безусловно. Многи су тада помислили да је то био несрећан догађај који ће брзо бити поправљен од тока историје. Неки други су чак сматрали тај догађај скоро физиолошким претворењем Русије, која би била и даље доминантна, у једном западном и капиталистичком контексту. «Заједница Независних Држава», онаква каква је тада представљена од Јељцина и његових савезника, имала је мање-више исти састав СССР-а, штавише, Русима је дато на знање да је било могуће, да ће се у доста раном времену, у ЗНД добровољно учланити и неке од «братских» земаља умирајућег Варшавског Пакта. Многи су једноставно прихватили ЗНД као неку врсту конфедерацију: довољно благу да не представи нову ауторитарну претњу, а да она постоји довољно да не допусти губитак тих вековних веза, које је окарактерисивало руско царство.
Само један много танак слој људи је одмах схватио величину тога шта се све догађало. Ти људи су се делили у две групе, а то су обе биле бројчано премалене: они који су покушавали да спрече наизглед неизбежив ток ствари, и они који су супротно на то радили. С временом ипак политичка географија тих позиција је дубоко промењена и крај Русије је почео да буде масовно осећан као велика трагедија и истовремено јесте као последица несумњиве кризе совјетског система, а и шкодне и разрушне делатности која је наметнута споља, са стране тих сила које су се супротставиле комунизму током читавог хладног рата, а које сада показују, под видљивим плаштом антикомунизма, неизлечиву русофобичну наклоност.
Ако хоћемо дубоко схватити руске реакције, биће корисно да не потценимо те ставове. Они нису типични само тог дела руског јавног мњења, који је највише исполитизован и национално-патриотски оријентисан. Напротив, иако су те тежње на почетку биле присутне само у националистичким слојевима друштва (код деснице и код левице), у изборној корпи Комунистичке партије и њених савезника, а и екстремне «царске» деснице, у другој половини деведестих година те «зле» мисли су се појавиле у изричито ширим амбијентима, који обухватају људи који су у првој посткомунистичкој фази били прозападни оријентисани.
Ово су логичне и политичке премисе које омогућују да схватите шта ја сматрам појавом «огледало». Криза пост-Титове Југославије је допустила Русима да себе мотре у огледало. У мањим димензијама, а са сличним структурама, уз сличну мултиетничност и вишедржавност, Југославија је почела да се распарчи мање-више као и Совјетски Савез. Најмаркантнија разлика је била у брзини тог процеса: СССР је пао у мало сати, Југославија је затребала више времена и више трагедија. На тај начин је пружила прилику оним који су на то гледали са Истока да боље спазе, схвате и процене одакле су дошли главни и секундарни додаци на тај догађај.
(наставља)
Чланак је објављен у италијанском часопису геополитике "Лимес" априлом 1999.
РУСИЈА ПРЕД ОГЛЕДАЛОМ
аутор: Ђулијето Кјеза
Који су основни разлози који могу боље објаснити подршку коју је Русија пружила бившој Југославији током њене дуге агоније? Најучесталији одговор, често слушан и читан код западних посматрача руских и балканских питања, то би било „заједничко словенско етничко порекло“, на шта се по обичају додаје „иста православна вера“. Да ли је то тако? Не верујем. Заједничко словенско порекло јесте да је важило и да даље важи. Сигурно више од исте православне вере, која свакако и сама важи. А ни једно ни друга су по мом мишљењу одлучила српска и руска понашања у овом посткомунистичком, постсовјетском и постјугословенском десетлећу.
По ономе што се тиче посткомунистичке Русије један изричит, неупоредиво јачи разлог од два која сам тек изразио, то је оно што ја сматрам «појавом огледало». Крај Совјетског Савеза је почео да буде осећан у Русији у својој девастирајућој тежини - то јест као крај Русије – само неколико година касније од кобног датума 8. децембра 1991., када је он одлучен од тројце Јељцин-Кравчук-Шушкијевич. Да је била реч о крају Русије не треба никакво посебно доказивање, када је свима очито да су границе Совјетског Савеза биле скоро исте царске Русије од пре 1917. Крај Совјетског Савеза и крај царске Русије су били исто. Као што сам тек навео, ипак је мало људи то одмах схватило. Из више разлога. Један од њих је била огромност догађаја. Да ли су могле личне амбиције једне шаке људи, првенствено у Москви и Кијеву, постати толико важне да би одлучиле судбину милиона мушкараца и жена? Је ли било могуће окончати толико суштинску економску интеграцију, каква је створена у совјетско доба, а да се не проузроче огромне штете производској, технолошкој, економској способности земаља чланица?
Неки број људи, неколико милиона њих, просто није ништа размислио о могућим негативним последицама и аплаудирао је безусловно. Многи су тада помислили да је то био несрећан догађај који ће брзо бити поправљен од тока историје. Неки други су чак сматрали тај догађај скоро физиолошким претворењем Русије, која би била и даље доминантна, у једном западном и капиталистичком контексту. «Заједница Независних Држава», онаква каква је тада представљена од Јељцина и његових савезника, имала је мање-више исти састав СССР-а, штавише, Русима је дато на знање да је било могуће, да ће се у доста раном времену, у ЗНД добровољно учланити и неке од «братских» земаља умирајућег Варшавског Пакта. Многи су једноставно прихватили ЗНД као неку врсту конфедерацију: довољно благу да не представи нову ауторитарну претњу, а да она постоји довољно да не допусти губитак тих вековних веза, које је окарактерисивало руско царство.
Само један много танак слој људи је одмах схватио величину тога шта се све догађало. Ти људи су се делили у две групе, а то су обе биле бројчано премалене: они који су покушавали да спрече наизглед неизбежив ток ствари, и они који су супротно на то радили. С временом ипак политичка географија тих позиција је дубоко промењена и крај Русије је почео да буде масовно осећан као велика трагедија и истовремено јесте као последица несумњиве кризе совјетског система, а и шкодне и разрушне делатности која је наметнута споља, са стране тих сила које су се супротставиле комунизму током читавог хладног рата, а које сада показују, под видљивим плаштом антикомунизма, неизлечиву русофобичну наклоност.
Ако хоћемо дубоко схватити руске реакције, биће корисно да не потценимо те ставове. Они нису типични само тог дела руског јавног мњења, који је највише исполитизован и национално-патриотски оријентисан. Напротив, иако су те тежње на почетку биле присутне само у националистичким слојевима друштва (код деснице и код левице), у изборној корпи Комунистичке партије и њених савезника, а и екстремне «царске» деснице, у другој половини деведестих година те «зле» мисли су се појавиле у изричито ширим амбијентима, који обухватају људи који су у првој посткомунистичкој фази били прозападни оријентисани.
Ово су логичне и политичке премисе које омогућују да схватите шта ја сматрам појавом «огледало». Криза пост-Титове Југославије је допустила Русима да себе мотре у огледало. У мањим димензијама, а са сличним структурама, уз сличну мултиетничност и вишедржавност, Југославија је почела да се распарчи мање-више као и Совјетски Савез. Најмаркантнија разлика је била у брзини тог процеса: СССР је пао у мало сати, Југославија је затребала више времена и више трагедија. На тај начин је пружила прилику оним који су на то гледали са Истока да боље спазе, схвате и процене одакле су дошли главни и секундарни додаци на тај догађај.
(наставља)