[Митић]

Није у питању фотографија, већ текст и документ



Због тешког историјског наслеђа и посебно пропаганде историографије за време СФРЈ, изучавање и писање о трагичним догађајима из Другог светског и грађанског рата који су се десили на нашим просторима, унапред повлачи оцену да је то тема о којој се све зна. Одбацује се могућност и минималне објективности аутора/истраживача.

У данашње време се то од појединаца до тзв. политичких елита квалификује као ревизија и фалсификовање историје, и поред бројних доказа, докумената који бацају ново светло на трагичне догађаје из наше прошлости.

Суочавањем и прихватањем прошлости онаквом каква је била, ма колико она болна била, стављањем у реалне оквире, она може бити извор знања, искустава и основа за превазилажење или ублажавање конфликата у друштву.

Један од таквих догађаја, који се негира и поред докумената, десио се и у нашем чачанском крају, тачније бившем драгачевском срезу, током лета 1943. године. Потврду налазимо у извештају од 11. августа 1943. године.

Немци су због појачаних активности припадника ЈВуО (четника) у Драгачеву послали једну специјалну СС јединицу којом је командовао капетан Ханс Биргер. На удару ове немачке јединице су се нашли поред четника и присталице партизанског покрета. У потрагама и терору који су спроводили по Драгачеву током јуна, јула и августа 1943. године, помагали су им партизани Савле Милосављевић из Дљина, Раде Ружић из Гуче, Добривоје Тодоровић, управник поште у Котражи и Миодраг Јанковић из Котраже.

„Именовани су се потпуно ставили у службу Немаца, обукли њихово војничко одело, наоружани до зуба и као такви били путовође, и са оружјем хватали исправне грађане, пљачкали, палили њихове куће и заједно са Немцима исте убијали (као што је био случај у селу Негришорима, где је за један дан побијено на лицу места 46 људи и жена).“ Јединица капетана Биргера се повукла 19. јула 1943. године, са њима и њихови помагачи. Након њиховог одласка, уследила је одмазда припадника ЈВуО према осам припадника партизанског покрета за које су сматрали да су сарађивали са Немцима. Четворо су убили. Посебно је је кажњена породица Ружић, а међу њима су били отац и мајка Рада Ружића, као и Миладин Ружић.

Убрзо након ових убистава од стране ЈВуО, у Драгачево се враћа немачка јединица Ханса Биргера, а са њима и некадашњи партизани Ружић, Милосављевић, Тодоровић и Јанковић. Током августа 1943. године ова јединица је наставила са стрељањима по Драгачеву. Убијено је 17 људи. У убиствима и малтретирању народа нарочито су предњачили Тодоровић и Милосављевић, обучени у немачке униформе.

То и документи из Архива војске Србије (раније Архив војноисторијског института – АВИИ) потврђују. У извештају од 11. августа 1943. године је наведено:

„Поручник Илија Парац као командир одељења утврдио је да су немачки војници само неколико лица поубијали – стрељали који су покушали да побегну, сва остала лица стрељали су Тодоровић и Милосављевић, који су и данас у саставу немачке полиције у Гучи.“

У другој половини августа 1943. године Биргерова јединица напушта Драгачево, али је пре тога стрељала своје помагаче бивше партизане: Добривоја Тодоровића, Рада Ружића и Миодрага Јанковића. Четврти помагач, Савле Милосављевић, успео је да побегне својим дојучерашњим „газдама“ и преживи рат.

Након завршетка рата прихваћен је као угледан учесник НОР-а и никада није одговарао за своје злочине. Преминуо је 90-их година XX века у Чачку као "миран и угледан" грађанин.

(Извор: Архив Војске Србије, НА, Стање у округу краљевачком 1943. године; МИАЧ, НОП, К-2, Стање у округу краљевачком)

Copyright©Горан и Данијела Давидовић

Извор: Фејсбук страница "Историја Чачка"

https://www.facebook.com/100181374680658...=3&theater