[Александар Динчић]

Давно сам читао записник са саслушања Војислава Лукачевића у цетињској ОЗН-и. Упамтио сам га као најжалоснији записник једног, видно разочараног и духовно сломљеног човека. Тај исти човек се једноставно, са неверицом, пита - зашто је то све морало да се догоди. Иначе, њему су, поред осталог, "накарикали" и погибију Бошка Бухе у Јабуци, јер је то била његова терторија. А по правилу, када се не може наћи онај који повлачи ороз, кривац је онај који командује. А када и таквог нема - онда командант корпуса, јер таквог мора да има. Овај исти записник се у великој мери експлоатише у историографији, у писању радова или монографија. И на суђењу је Лукачевић деловао као и на записнику. Човек је једноставно мирно, без неких трзавица чекао да прође протоколарност и да му испале метак у чело. Тако је некако отприлике и било.