[Бенито]

Овде морам да станем у одбрану Николе Самарџића, не зато што ми је био професор, а поготово не што немам ниједну додирну тачку са ставовима које је изнео у чланку "Метак и пендрек".
Писмо министра културе, које је одговор на поменути Самарџићев текст, може се само посматрати као још један тужни скандал ове несрећне и сасвим погубљене владајуће елите чији је део и Владан Вукосављевић, ничим изазвани министар културе.
По чему је то Никола Самарџић "псеудоисторичар"?
По чему он то није успео у животу (професионалном)?
По чему је он "недобачен" и "неостварен у професионалном животу"?
По чијој дијагностици је Никола Самарџић "психички уништен"?
И све то у другом- трећем пасусу одговора који је министар упутио дотичном. По устаљеном обрасцу агитпроповских писама јавности.
Најтужнија чињеница овог министровог писма је да је дотични оваквим одговором заправо потврдио основне тезе из Самарџићевог текста, а то је оптужба за стаљинизам, заогрнут светосављем.
Поставља се једноставно питање:
Да ли је овај сукоб наручен, како би се српски национализам, по ко зна који пут, оптужио за сва зла на Балкану, јер онај који би требало, наводно, да брани, у суштини, стаје на страну нападача тако што га вређа по приватним и личним основама.
Ако није тако, зар није било једноставније да министар изда једно саопштење у коме би јасно навео шта је то Самарџић фактографски нетачно написао; у којем би навео све материјалне грешке; у којем би демантовао неистине...
Једном речју, министар, који одавно, иначе, није министар ничега, па ни културе, прописно се обрукао.
Али то није толики проблем. Главни проблем код ове кореспонденције је брукање установама чији углед треба да бране сви становници Србије, а нарочито они на високим државним положајима.
На жалост, неки од њих то не схвате ни када им мандат прође.