[Ђорђе]

Претходних пар месеци смо сведоци врло агресивног неоимперијализма појединих светских и европских земаља, међу којима се свакако истиче Пицопевчева Француска, која је са обе ноге ускочила у турско-грчки сукоб у Егеју, а дешавања у Либану говоре шта је могући разлог тако нечему.

Наиме, после катастрофалне експлозије у бејрутској луци 4. августа први значајнији носилац јавне функције из света који је, буквално, исте ноћи стигао у Либан је био Макрон. После срцепарајућег дочека у Бејруту, са све маскама и рукавицама натопљених сузама, где је мали од палубе отпоздрављао лево и десно, обећавши помоћ и само помоћ, уследили су немири у самом Либану, којем прети веома озбиљна глад.

У данима после његове посете, изашле су вести да је Макрон заправо дошао са понудом (или уценом) да француски конзорцијуми учествује у куповини луке, наравно, сада по доста нижој цени од оне која се могла добити само неколико сати раније док је половина луке још увек била изнад површине мора. Убрзо потом, либанска влада премијера Хасана Дијаба (блиског Хезболаху) подноси оставку. У току јучерашњег дана председник Либана је за мандатара именовао Мустафу Адиба, француског ђака и дугогодишњег лобисту француских интереса у тој земљи. У току истог јучерашњег дана Макрон долеће у Бејрут други пут у мање од месец дана и већ расписује рок од годину дана у којима се реформе у земљи морају спровести или ће Либан бити суочена за међународном изолацијом.

Али не лези враже - либански народ и даље протестује и тражи да Адиб ни под тачком разно не саставља владу, пошто је у очима Либанаца део плутократије која је већ деценијама искоришћава земљу зарад личних интереса.