[Николај]

Замислите на тај град Харков, на своју историју у другом светском рату...тотално срушена у борбама против Немаца, колико су Руси искрварили за тај град, колико су се пожртвовали у том рату...док су западни Украјинци били на страни освојача и служили у логорима смрти... град освојен од Немаца у октобру 41., Совјети га крваво јуришају у мају следеће године, трупе ген. Ватутина заумеле су га у фебруару 43., Манштајн га поново окупира следећег месеца, да би га дефинитивно ослободиле совјетске трупе током августа...а то су све битке са великим бројем армија и огромним бројем тенкова, колико није било на западном фронту... а такав град да се предаје тек тако на пронатовску прозападну власт из Кијева?

Ово ме подсетило на мој омиљени одломак из "Књиге о Милутину", оно кад их Шиптари нападну у заседи и позову на предају: "Стење стока, ричу волови. Падају низ литице у провалије. Ми у заклоне, а Арнаути зову на предају.
Е па, ништа нам не вреди, овима се не смемо ни предати, мислим се, не смемо им ни говече предати. Да је Бог тео да се предамо, он би нам одредио непријатеља коме се смемо предати, не би нам одредио Арнауте. Пуцам и ја, пожурујем волове и мислим се: не би ни према Немцима било лепо да се предамо овима. Шта би о нама Немци мислили и зар би нас ценили да се овима предамо. Па јел тако? Имали смо ми јачи и уљуднији непријатеља од Арнаута, па се нисмо предавали. Како сад овима заробљеници да будемо, зар на те гране да спаднемо; ја нека јуначина нисам, ал опет, стид би ме било да се овима предам. Вала Богу, мислим се, шта ли они о нама мисле кад нас зову да се њима предамо."