25-09-2020, 10:15 PM
Неки неподобни историјски догађаји и његови судеоници осуђени су вољно или невољно на вечити заборав. Већ давно избледели листови старих и некомплетних црквених књига, које се чувају по архивским депоима или у градским и сеоским општинама, баш као и сачувана историјска документа и мемоарски записи (на хартији или траци), или сведоџбе понеке старине, откривају трагове постојања тих невољних судеоника, али и догађаја у којима су некада учествовали. Уколико се поменуте књиге не пронађу и прелистају а документа и сведочанства не проуче- људско име остаје заувек изгубљено. Даје се право времену када се делило на подобне и неподобне. Тачније, долази до двоструког људског умирања: стварног (суђеног) и услед заборава и прикривања постојања. А са људским нестајањем нестају и догађаји у којима су некада били главни или непосредни актери. На тај начин и историја остаје оштећена, баш као и хроничари једног времена.
На срећу, код нас постоји много младих људи, будућих врсних списатеља, жељних истине о Другом светском рату у Југославији и његовим судеоницима. То су они људи који осећају да у југословенској и делимично српској историографији постоје велике празнине које се морају научно попунити.
Скоро сам имао част да прочитам рад младог и перспективног историчара Милана Симендића. Овај мастер историчар, колико је мени познато, за своје године, највише је загребао. На изврстан и документовано утемељен начин обрадио је железничку битку против Ромела на територији Србије и значај саботажне групе „Гордон“.
Ужичанин Дејан Ђерић, резервни официр Војске Србије, својим првенцем- књигом „Сломљена крила Златибора“, такође се уписао у ред оних страствених истраживача затамњене прошлости српског народа.
Књига у кратким цртама обрађује краћи ратни историјат, збивања у једном делу Ужичког округа и спасавање америчких пилота и авијатичара. Аутор је читаву акцију спашавања ваздухопловаца испратио преко више извора сазнања.
Његово штиво, поред осталог, описује и тачна места боравка спашених Американаца, али и имена Златибораца који су их месецима чували. На тај начин су се ови људи, без обзира на касно разоткривање, заувек уписали у бесмртну историју.
Књигу младог резервног официра и потенцијалног војног писца препоручујем сваком за читање и кућну библиотеку.
Александар Динчић
На срећу, код нас постоји много младих људи, будућих врсних списатеља, жељних истине о Другом светском рату у Југославији и његовим судеоницима. То су они људи који осећају да у југословенској и делимично српској историографији постоје велике празнине које се морају научно попунити.
Скоро сам имао част да прочитам рад младог и перспективног историчара Милана Симендића. Овај мастер историчар, колико је мени познато, за своје године, највише је загребао. На изврстан и документовано утемељен начин обрадио је железничку битку против Ромела на територији Србије и значај саботажне групе „Гордон“.
Ужичанин Дејан Ђерић, резервни официр Војске Србије, својим првенцем- књигом „Сломљена крила Златибора“, такође се уписао у ред оних страствених истраживача затамњене прошлости српског народа.
Књига у кратким цртама обрађује краћи ратни историјат, збивања у једном делу Ужичког округа и спасавање америчких пилота и авијатичара. Аутор је читаву акцију спашавања ваздухопловаца испратио преко више извора сазнања.
Његово штиво, поред осталог, описује и тачна места боравка спашених Американаца, али и имена Златибораца који су их месецима чували. На тај начин су се ови људи, без обзира на касно разоткривање, заувек уписали у бесмртну историју.
Књигу младог резервног официра и потенцијалног војног писца препоручујем сваком за читање и кућну библиотеку.
Александар Динчић