[Јеремија]

Прво: сахрана Јосипа Броза је била пропагандна представа у режији УДБЕ. Да се то једном јасно нагласи, пошто слушамо стално бомбардовање из удбашких медија по Србији, и данас дањи, да су Срби плакали за Титом. Људи који су под радним обавезом довођени на сахрану, а некима је наређено и плаћено да ридају, не могу да буду репер за расположење народа, уопште у Југославији, па ни српског народа. Нека је и 300 хиљада, ма и пола милиона ридало од срца, шта је то у односу на укупан број Срба.
Друго: Броз није обаљен због тоталитарне пресије према становништву, под а), а под б) зато што је иселио огроман број становника из земље- поготово младих и способних људи, а свака промена у друштвеном уређењу, у политици је, пре свега, последица генерацијског сукоба; в) зато што су титоистички режим "И после Тита-Тито" подржавале велике силе, због својих геостратешких интереса.
Што се тиче Милошевића, он сву ову антисрпску политику није започео, него је наставио. Он и његов режим не да нису били дисконтинуитет у односу на основне постулате титоизма, него су били њихов наставак, али овог пута са српским префиксом, што целој овој саги даје бизарну црту.
Срушен је искључиво због тога што га је време прегазио и није био више у стању да настави растакање српског етничког простора. Дошли су други који су то успешно радили, и својом генијалном политиком одвојили Црну Гору од Србије. Када и они више нису били у стању да наставе:
Доведен је Овај који је одвојио Косово од Србије. Пошто ни Овај није у стању да тај посао настави, доведена је лезбача и Хрватица да то учини.
Дакле, 5. октобар је симбол континуитета, а не дисконтинуитета, исто као што Милошевић није никакав "Србин који се супротставио..." него један мали комунистички апартчик кога је Запад направио, искористио и пљунуо као ижвакану жвакаћу гуму.
Ето...

Не бих да се надгорњавам са тобом (то ми није намера) али морам изнети неке "ситнице" када је у питању народ...
Наиме, највеће непријатности сам доживео управо од економских емиграната, махом Срба по рођењу, који су били Југословени и говорили "југословенски". "Тита ми дао пасош" говорили су у југо клубовима где је обавезна била слика крволока. Празновали су све комунистичке празнике, обавезно организовали пуштање партизанских филмова и тапшали Булајићевим бурлескама. Кад се организовала допунска настава за другу генерацију Срба које је плаћала држава домаћин, настава се одржавала по југо програму... обавезно пионири и мараме, а онда припреме пригодних програма за неки југо празник. Е, ти југо клубови били су право легло удбашких жбирова, шпијуна и тастера.
Када сам почетком седамдесетих почео да доносим емигрантску штампу и касете са патриотским песмама доживео са неколико физичких обрачуна, силне претње од људи из конзуларних представништва СФРЈ... да не дужим, економски емигранти бежали су од нас из СНО као ђаво од крста.
Када сам отворио Србски клуб, готово да нико од поменутих "гастоса" није залазио у њега... тек када пуче Југославија, када поче рат и почеше стизати избеглице из Хрватске и БиХ, пукоше и југо клубови. Тада су канда освестили се, сетили се да су Срби па почеше долазити у Србски клуб.
Све ово помињем управо да бих одсликао тај демографски одлив народа...
Уместо да осети слободу, да се придружи људима који су радили нешто против комунистичке диктатуре (макар то било само на образовно - културном плану) ти људи су бежали од бивших четника, политичких противника комунизма и цркве.
Рмбали су и уредно слали девизне дознаке у Југославију. Шапутали су и били мањи од маковог зрна када неким случајем сретну службенике из конзулата или амбасаде да им се што не замере, да не остану без пасоша.
Ето, то су били људи "протерани" из СФРЈ.