15-11-2020, 11:42 PM
Дела др Стевановића, са оригиналним предговором Божидара Влајића, затим предговор приређивача, поговор Младомира Ћурчића, па сећања Босиљке Стевановић и прилози приређивача Ане Филиповић, све савршено укомпоновано у један јако занимљив и историографски вредан пројекат.
Што се тиче "Суре гробнице", имамо прилику да видимо једног човека, националисту, интелектуалца, професионалца у својој струци, једног домаћинског сина, ког је одгајило и створило српско село, како пролази кроз једну, слободно се може рећи, реплику пакла, у којој се потпуно незаслужено нашао. Једно место где не знаш да ли већа опасност вреба од Немца из Немачке, Немца "фолксдојчера", комунисте "слободњака" или од ваши и тифуса. Имамо прилику да видимо сву бестијалност Хитлерових џелата из прве руке, са лица места, и ова књига сигурно спада у једне од најбољих описа немачких логора из доба Другог светског рата (од језе од звука "Марице" преко "шетње" по кругу, мотки, немачких вакцина, горосече, чаше млека, Јевреја, полу-лудих управника...). Оно што је посебно занимљиво јесте држање комуниста у логору, као и регрутација батинаша, међу којима има јако занимљивих лица... Да не откривамо све будућим читаоцима...
"Агонија слободе" доноси још једно, злата вредно, сведочење из првог лица о људима и догађајима у Ариљском, Ивањичком и Трстеничком срезу. Прво што оставља јак утисак јесте предвиђање будућих догађаја од стране неименованог мајора. Затим, опис личности и поступака "народног хероја" Стевана Чоловића и његове јединице (посебно адвоката Гавровића), Боже Јаворца, војводе Ђекића и осталих националиста и комуниста из поменутих срезова. Даље, имамо једну јако занимљиву личност - "Вука", затим капетана Јована Јовановића, па усташу у срцу Србије у једној конспиративној и јако подмуклој акцији, тајну игру са Бугарима... И на крају љотићевци још једном показују своје право лице, па опет гледамо немачки логор и немачке методе, где др Стевановић поново показује сву своју људску и професионалну величину. Оно што је обогатило "Агонију слободе" јесу фусноте приређивача, у којима су разрађени познати, али и до сада непознати делови биографија многих интересантних личности (Радојко Ђурић, Милан Аћимовић, Стеван Иванић, Чеда Марјановић, Љубо Мићић, Петар Стамболић, Милан Смиљанић, Милинко Кушић...).
Посебан тон целом пројекту свакако даје сведочење Босиљке Стевановић, као и прилог Ане Филиповић о петорици српских официра са југа Србије. Најупечатљивији, уједно и најпотреснији, део сећања госпође Босиљке јесте једно мучко, може се рећи мафијашко, убиство једног српског домаћина, старог ратника, њеног деде, а Драгомировог таста, Ака Радојевића, само зато што је био Србин и волео своју земљу, своју војску и свог краља, па као такав представљао "опасног реакционара" и "кочничара напретка и благостања свих наших народа и народности". Затим један емотиван опис послератних година, живот у кући која је одједном остала без мушке руке, а након тога емигрантски дани, где посебну драж имају приче из стана у Паризу и Драгомирова национална борба, али и слика његовог тадашњег унутрашњег лика.
Прилози о пет официра носе са собом посебну историографску вредност, јер нас упознају са толико до сада непознатих детаља, од "битке против Ромела" која се одвијала на југу Србије, преко одлучујуће 1944. године (па и међусобних несугласица), све до Босанске голготе и краљевских командоса... Такође, оно што је мени пуно значило у учењу и разумевању тадашњих догађаја, јесте детаљно обрађено и јасно и прецизно испричана врло замршена прича око потпуковника Радослава Ђурића. На крају, један тужан податак да се четворици од ове петорице јунака данас не зна гробно место, а и тај један што га има, има га сплетом срећних и чудних околности.
Након читања да закључим - жалосно је да је у држави Србији данас, 30 година од пада Берлинског зида, једно овакво дело у потпуном запећку, а основ за проучавање историје Другог светског рата представљају монографије и мемоари "народних хероја", "истакнутих револуционара", "носилаца социјалистичког поретка" и сличних.
П.С. И да, да додам на крају, дочекао сам да ме пријатељи, пореклом из Ивањице, до скора поштоваоци званичне историографије и љубитељи лика и дела Ј. Броза, након читања овог дела, уче о томе да "нас лажу све ове године".
Што се тиче "Суре гробнице", имамо прилику да видимо једног човека, националисту, интелектуалца, професионалца у својој струци, једног домаћинског сина, ког је одгајило и створило српско село, како пролази кроз једну, слободно се може рећи, реплику пакла, у којој се потпуно незаслужено нашао. Једно место где не знаш да ли већа опасност вреба од Немца из Немачке, Немца "фолксдојчера", комунисте "слободњака" или од ваши и тифуса. Имамо прилику да видимо сву бестијалност Хитлерових џелата из прве руке, са лица места, и ова књига сигурно спада у једне од најбољих описа немачких логора из доба Другог светског рата (од језе од звука "Марице" преко "шетње" по кругу, мотки, немачких вакцина, горосече, чаше млека, Јевреја, полу-лудих управника...). Оно што је посебно занимљиво јесте држање комуниста у логору, као и регрутација батинаша, међу којима има јако занимљивих лица... Да не откривамо све будућим читаоцима...
"Агонија слободе" доноси још једно, злата вредно, сведочење из првог лица о људима и догађајима у Ариљском, Ивањичком и Трстеничком срезу. Прво што оставља јак утисак јесте предвиђање будућих догађаја од стране неименованог мајора. Затим, опис личности и поступака "народног хероја" Стевана Чоловића и његове јединице (посебно адвоката Гавровића), Боже Јаворца, војводе Ђекића и осталих националиста и комуниста из поменутих срезова. Даље, имамо једну јако занимљиву личност - "Вука", затим капетана Јована Јовановића, па усташу у срцу Србије у једној конспиративној и јако подмуклој акцији, тајну игру са Бугарима... И на крају љотићевци још једном показују своје право лице, па опет гледамо немачки логор и немачке методе, где др Стевановић поново показује сву своју људску и професионалну величину. Оно што је обогатило "Агонију слободе" јесу фусноте приређивача, у којима су разрађени познати, али и до сада непознати делови биографија многих интересантних личности (Радојко Ђурић, Милан Аћимовић, Стеван Иванић, Чеда Марјановић, Љубо Мићић, Петар Стамболић, Милан Смиљанић, Милинко Кушић...).
Посебан тон целом пројекту свакако даје сведочење Босиљке Стевановић, као и прилог Ане Филиповић о петорици српских официра са југа Србије. Најупечатљивији, уједно и најпотреснији, део сећања госпође Босиљке јесте једно мучко, може се рећи мафијашко, убиство једног српског домаћина, старог ратника, њеног деде, а Драгомировог таста, Ака Радојевића, само зато што је био Србин и волео своју земљу, своју војску и свог краља, па као такав представљао "опасног реакционара" и "кочничара напретка и благостања свих наших народа и народности". Затим један емотиван опис послератних година, живот у кући која је одједном остала без мушке руке, а након тога емигрантски дани, где посебну драж имају приче из стана у Паризу и Драгомирова национална борба, али и слика његовог тадашњег унутрашњег лика.
Прилози о пет официра носе са собом посебну историографску вредност, јер нас упознају са толико до сада непознатих детаља, од "битке против Ромела" која се одвијала на југу Србије, преко одлучујуће 1944. године (па и међусобних несугласица), све до Босанске голготе и краљевских командоса... Такође, оно што је мени пуно значило у учењу и разумевању тадашњих догађаја, јесте детаљно обрађено и јасно и прецизно испричана врло замршена прича око потпуковника Радослава Ђурића. На крају, један тужан податак да се четворици од ове петорице јунака данас не зна гробно место, а и тај један што га има, има га сплетом срећних и чудних околности.
Након читања да закључим - жалосно је да је у држави Србији данас, 30 година од пада Берлинског зида, једно овакво дело у потпуном запећку, а основ за проучавање историје Другог светског рата представљају монографије и мемоари "народних хероја", "истакнутих револуционара", "носилаца социјалистичког поретка" и сличних.
П.С. И да, да додам на крају, дочекао сам да ме пријатељи, пореклом из Ивањице, до скора поштоваоци званичне историографије и љубитељи лика и дела Ј. Броза, након читања овог дела, уче о томе да "нас лажу све ове године".