[Александар Динчић]

Мала исправка у вези горњег цитата. Постоје неке монографије које обрађују борбене јединице или локалне прилике за време рата и окупације, и које притом имају 450-500 фуснота. Ипак, уколико се узме да су исте углавном ограничене до 500 страна, то је онда један и по извор сазнања по страници. Тако да и то тешко може задовољити ригорозне критерујуме историјске науке.
Књигу о 2. пролетерској дивизији сам узео као пример, јер писац сваки пасус поткрепљује неким извором сазнања. Није битно што су извори углавном победничке стране, већ да покрију ауторову реч. То управо недостаје највећем проценту објављених монографија у периоду југословенске историографије. Делимично и српске.