[Александар Динчић]

Da, ali komunisti su gradili svoju priču, gledano od početka ovako:

- Vlada pobegla iz zemlje, država nema Vladu.
- Vojska potpisala kapitulaciju, državu nema ko da brani.
- Komunisti preuzimaju odgovornost i dižu ustanak na vašaru ubistvom 2 srpska žandara 7.jula 1941 i to proglašavaju danom ustanka.
- Komunisti nude saradnju cetnicima, ali ovi to mučki ruše početkom nov.1941.
Kada ovo sve prodje pored istoričara onda je sve drugo ne bitno i dolazi kao posledica.
Glavno je bilo srušiti državni kontinuitat i time legitimitet Draže i čelnika - JVuO.

Објективно говорећи, они су градили своју ратну причу, искључиво на трећеразредним изворима (поратним изјавама највиших државних, војних и политичких званичника). На пример, они никад нису могли да утврде колико се партизана борило 1941. године. Када су општински органи почели са пописима првобораца видело се да бројеви драстично одступају од извештаја које су слали команданти и политички комесари (множили са два, негде и са три).

Такође су направили пропуст упорно фаворизујући појам "општенародни устанак народа Југославије". Под народима подразумевали су и македонску нацију. А тамо не само што није избио устанак него су се све ратне активности могле избројати на прстима леве и десне руке. Делимично то важи и за простор Словеније, док о подручју Косова и Метохије и Војводине не треба уопште трошити речи. У првој области први војни комитет КПЈ формиран је 1943. године. Не знају чак ни датум када се то десило, јер су им ратне извештаје, наврат-нанос после рата писали: Али Шукрија, Мехмед Хоџа, Фадиљ Хоџа, Ибрахим Гаши, Никола Видачић, Асан Кријези, Ћазим Бајгора и Светозар Вукмановић Темпо. Последњи на основу својих ратних бележака.