[Александар Динчић]

Спремам једно предавање.

То је лепо.

Случај Пећанац треба потпуно разјаснити. Занимљиво ми је то што је, пред Мешковићем, Дражу назвао "пуковничићем".

Ово морам мало да разјасним
Дакле, то су подаци из сећања поручника а касније капетана Павла Мешковића, који је у августу 1941. године дошао као изасланик Врховне команде. Место састанка између њега и Пећанца било је у селу Барлову, код Куршумлије. Причали су у кући старог Џодића. Мешковић је ту најпре био ухапшен. Наравно, он неће у својим сећањима рећи да је ухапшен јер је имао пропусницу Павла Сретеновића (помиње се у хроници Горачићи), који више није био Пећанчев добар пријатељ. Тако да је овај посумњао да је посреди провокација. Док је седео у затвору овај је проверио ствар.

Дакле, Мешковић неке ствари и прећуткује.

На пример, не каже да није први Дражин изасланик код Пећанца. Још у априлу, са Дрине, он је слао својеврсну претходницу, која је успела да дође у Рачу (општина Куршумлија). То је један део Добојског четничког одреда војводе Митра Пајовића. Тако је, на пример, са овим четничким одредом, у јужне крајеве доспео и капетан Бранко Мрђеновић, којем ће Пећанац дати титулу војводе Славонског (рођен је у Славонији). Као и пешадијски потпоручник Атанасије Поповић Аца, који је био у 1. јуришном батаљону код мајора Палошевића, када је овај настрадао после немачког десанта у Бијељини. Наравно, то је Мешковић морао знати из једноставног разлога што је и он служио код Палошевића. Али...

Прорадила је препознатљива официрска сујета (зашто он-не ја). Поред тога, Поповић је био Палошевићев ађутант, а Мешковић водник штабног вода.
Тако да то била прва Дражина србијанска претходница која је дошла код Пећанца и потом остала с њим. Греше писци казивајући да је Добојски одред остао у Босни; остао је само један део, са војводом Митром. Мрђеновић је постао командант, док је Аца Поповић био Пећанчев лични ађутант, баш као и код Палошевића. После је отишао са партизанима (кратко), па код Кесеровића. Погледај код Мешковића (Књига о Дражи/Равногорска историја-приредио Радован Калабић) како он унижава Поповића, па на једном месту каже „неки Поповић из Куршумлије долазио је на Равну Гору“. А служили у истом јуришном батаљону. Иначе, Аца Поповић је син Павла Поповића, свештеника из Куршумлије, кога су Бугари убили у марту 1918. године, као једног од истакнутих устаника Косте Пећанца. И свакако да га је то поколебало када је решио да остане с Пећанцем и да не организује Дражине одреде (Јужни фронт).
Истог Поповића затекао је у Барлову и овај га је тада ословио са „друже“. Међутим, из неког разлога Мешковић не трпи Поповића. После је причао појединим официрима да му је заправо колега наместио хапшење од Пећанца, па чак и стрељање.

Мешковић такође прећуткује да је Пећанац врло добро знао да је неколицини официра из ђенералштаба (па и Михаиловићу), још пре рата, издато овлашћење (преко Команде Београда), да могу организовати четничке одреде који би наставили да пружају отпор. Он каже да је то Дража знао за Пећанца. Тако да он мало и острашћено пише, па зато каже ово да га је Пећанац пежоративно назвао пуковничићем (да код преживелих сабораца изазове ефекат). Зашто није хтео да дели територију – то је већ нека друга прича. Није хтео ни са К.Војиновићем и све то било на „повуци-потеги“. Чак су их и свештеници (прво поп Мита а потом и Глиша Којашевић) заклињали пред иконама да се не свађају. И на крају се поп Мита закрвио с њим и отерао га.
Био је мало тежак за споразуме и зато је носио надимак „Мечка“. У јужне крајеве ово је општеприхваћен назив за шарпланинца. Јер кад овом уђеш на територију коју он чува и док су овце на испашу- напада без милости.