27-01-2021, 12:33 PM
Данас је, осим што је празник Светог Саве, и Међународни дан "Сећања на Холокауст". Пропустили смо, све ове деценије непрекинуте владавине титоиста, да повежемо празник Светог Саве са Сећањем на Холокауст. Српски народ доживео је, у Другом светском рату, судбину која је најсличнија оној коју су Јевреји доживели у том истом рату.
Председник Србије оставио је јутрос на некој друштвеној мрежи, поводом "Сећања на Холокауст", само једну поруку :" Србија се сећа!"
Ове године навршиће се 80 година од почетка Другог светског рата на тлу Краљевине Југославије и оснивања "Радног логора Земун", или логора "Старо Сајмиште", како га данас зовемо. Књига "Сура гробница", која је овог пута издата у оквиру књиге "Сура слобода", најбоља је мемоарска књига која је написана о логору Старо Сајмиште.
Небројени су контакти које смо остварили са Србима и другим нацијама, у оквиру промоције ове књиге. Заинтересованост је била прилична и примерена, и траје још увек. Међутим...
Постоји низ државних установа, углавном у Београду, која су показала незаинтересованост, која пледира да се представи као отворено противљење, према овој књизи. Још један град има сличну агенду, али нећу навести његово име. Неке установе културе у Београду су толико заблокиране кадровима које је ту поставила КПЈ још, да се то може ослободити само одлучном оружаном акцијом. Дотле је то дошло.
Ми би требало да схватимо да у Србији, а у Београду нарочито, постоји још једна етничка група која се уопште не помиње у пописима. То је национална мањина титоисти. Та национална мањина има своју религију, свој национални идентитет, своје идеолошке темеље, своју историју и чак и елементе свог језика. Њихов утицај на културне и просветне установе у Београду је несразмерно и неколико десетина пута већи него што то показује њихова бројност.
Да се вратимо на поруку председника Србије :" Србија памти!". То је тачна констатација. Она не показује, међутим, никакву вредносну одредницу. Како Србија памти? Србија у унутрашњости памти мање-више солидно и разуме, или жели да разуме контекст историјских догађаја и да их тако памти. Државне установе културе СИГУРНО НЕ ПАМТЕ ПРАВИЛНО. Утицај титоиста је толики да они блокирају било какво другачије памћење Другог светског рата осим оног који су титоисти забетонирали пре много деценија. Ту се посебно истичу најзначајније установе културе у Србији: Архив Југославије, Архив Србије, Историјски музеј Србије и Народни музеј. Ове четири установе су кључне установе културе Србије и све до једне су легло титоизма у којима раде и одлучују људи који по сваку цену бране "вредности Титовог доба". Дакле, не само директори, који сви одреда имају буре путера на глави, него и начелници разних одељења који су мали богови тамо већ више деценија, са изузетно спорним стручним референцама, и то благо речено.
Дакле, није важно само да "Србија памти!", него како и зашто памти. А стање није ни близу добро, нимало!!!
Председник Србије оставио је јутрос на некој друштвеној мрежи, поводом "Сећања на Холокауст", само једну поруку :" Србија се сећа!"
Ове године навршиће се 80 година од почетка Другог светског рата на тлу Краљевине Југославије и оснивања "Радног логора Земун", или логора "Старо Сајмиште", како га данас зовемо. Књига "Сура гробница", која је овог пута издата у оквиру књиге "Сура слобода", најбоља је мемоарска књига која је написана о логору Старо Сајмиште.
Небројени су контакти које смо остварили са Србима и другим нацијама, у оквиру промоције ове књиге. Заинтересованост је била прилична и примерена, и траје још увек. Међутим...
Постоји низ државних установа, углавном у Београду, која су показала незаинтересованост, која пледира да се представи као отворено противљење, према овој књизи. Још један град има сличну агенду, али нећу навести његово име. Неке установе културе у Београду су толико заблокиране кадровима које је ту поставила КПЈ још, да се то може ослободити само одлучном оружаном акцијом. Дотле је то дошло.
Ми би требало да схватимо да у Србији, а у Београду нарочито, постоји још једна етничка група која се уопште не помиње у пописима. То је национална мањина титоисти. Та национална мањина има своју религију, свој национални идентитет, своје идеолошке темеље, своју историју и чак и елементе свог језика. Њихов утицај на културне и просветне установе у Београду је несразмерно и неколико десетина пута већи него што то показује њихова бројност.
Да се вратимо на поруку председника Србије :" Србија памти!". То је тачна констатација. Она не показује, међутим, никакву вредносну одредницу. Како Србија памти? Србија у унутрашњости памти мање-више солидно и разуме, или жели да разуме контекст историјских догађаја и да их тако памти. Државне установе културе СИГУРНО НЕ ПАМТЕ ПРАВИЛНО. Утицај титоиста је толики да они блокирају било какво другачије памћење Другог светског рата осим оног који су титоисти забетонирали пре много деценија. Ту се посебно истичу најзначајније установе културе у Србији: Архив Југославије, Архив Србије, Историјски музеј Србије и Народни музеј. Ове четири установе су кључне установе културе Србије и све до једне су легло титоизма у којима раде и одлучују људи који по сваку цену бране "вредности Титовог доба". Дакле, не само директори, који сви одреда имају буре путера на глави, него и начелници разних одељења који су мали богови тамо већ више деценија, са изузетно спорним стручним референцама, и то благо речено.
Дакле, није важно само да "Србија памти!", него како и зашто памти. А стање није ни близу добро, нимало!!!