[Јеремија]

Ево једне приче коју је професор Новак Мандић, аутор књиге "Земља звана Гацко", пронашао у Турским записима.
Село Казанци се налази и данас на путу Гацко - Никшић, а у време ове приче око 1645.
године Осман Паша Казанац Поповић ( а ово Поповић по Аустро-угарској географији значи Србин муслиманске вере) обилазећи свој џемат, наврати у кућу старога Павла Поповића. Синови Павлови дочекаше пашу како и доликује његовој титули, наравно све из страха, јер ко се паши замерио гадно је прошао.
Елем, када се паша нагостио и поднапио, скиде обешене гусле са зида и поче тако музикално свирати да једна од Павлових снаха заплака. Осман Паша Казанац Поповић запита: А зашто плачеш, влахињо?
Имала сам ђевера који је свирао тако добро као ти пашо, али је пре 20 година неста без трага. Ђед Павле посведочи и исприча да је нестао у шеснаестој години чувајући козе у шуми.
Опет ће паша: А дали би могао препознати сина?
Стара мајка, жена Павлова, како је то лако препознати Јакова, како јој се звао син рођен 1627. године, на лијевој мишици имао је повећи младеж са чуперком длака у средини.
Паша скиде доламу, заврну рукав и указа се поменути младеж.
Настаде весеље.
Осман-паша заборави да је по Аустро-угарској географији Србин - муслиман, у загрљају мајке, оца Павла и браће осећао се само Србином.