[ЛукаЛоко]

Овај мој пост могао би да добије наслов „Бајден воли Тита“.
Прошле суботе је уз италијански дневни лист „Ил Ђорнале“ изашла је једна књигица о партизанским злочинима на источној граници крајем Другог светског рата.
Наслов је “Verità infoibate”, то јест „Убачене у јаме истине“, поднаслов „Жртве, џелати, тишина политике“. Написали су је новинар тог листа Фаусто Билославо и друг аутор по имену Матео Карниелето.
У поглављу зашто се о тим злочинима углавном ћутало толико година, аутори помењују то да је у међувремену Титов режим постао користан против утицаја Совјетског Савеза.
Посебно причају о посети младог Џоа Бајдена 1979. године у Југославији приликом сахране Кардеља, када је тадашњи амерички сенатор чак примљен од Броза у његовој резиденцији у Сплиту. Бајден је изгледа ту посету поменуо у својој књизи из 2007. „Обећања за подржавати“, у којој је написао да за владање једне компликоване мултиетничке државе попут Југославије требао је велик гениј и да је тај гениј био Тито.
Аутори су написали и о Бајденовој званичној посети у Београду 2016. у улози Обаминог вице-председника, када је још једном поменуо свој сусрет са југословенским диктатором и то што му је Тито тада причао о Стаљину, Рузвелту и колико је био импресиониран од тог разговора.

Чуо сам пре неки дан како је Билославо исто поновио уживо на телевизији.
Тај новинар сам потиче из породице истарских прогнаних од комуниста.
Као војни репортер јављао је из Босне, а као такав, чини ми се, није добар. У самој тој књигици пише саму исту причу о Сребреници.