[Шумадинац]

Ајде сада, док траје устоличење новог патријарха СПЦ, да напишем нешто о овом догађају.
На квизу Српска историја посебно смо обрадили разна питања везана за патријархе од 1920. године, али да поновимо најзначајније податке. Ко су били српски патријарси и са ког места су долазили на трон Светог Саве:
1. Димитрије, митрополит београдски
2. Варнава, митрополит скопски
3. Гаврило, митрополит црногорско приморски
4. Викентије, епископ охридски у егзилу
5. Герман ???
6. Павле, епископ рашко-призренски
7. Иринеј, епископ нишки
И два администратора, када патријарси нису могли да обављају дужност:
1. Василије, митрополит скопски у егзилу
2. Амфилохије, митрополит црногорско приморски
И сада:
8(10). Порфирије, митрополит загребачко-љубљански
Дакле, летимичним погледом видимо да је патријарх Герман представљао апсолутни дисконтинуитет у избору патријарха. Избор патријарха Порфирија представља други пут да доживљавамо дисконтинуитет на месту патријарха СПЦ у модерној српској историји. Сви патријарси до сада (осим Германа) долазили су са места владика или митрополиа из Македоније, Црне Горе и централне Србије. Ово је први пут да патријарх постаје неко од владика са подручја западно од реке Дрине.
Друго врло важно питање у вези јединства српске православне цркве је питање раскола које је СПЦ преживела за време комунизма. Захваљујући огромном напору патријарха Павла, свим владикама СПЦ, као и онима који су били у расколу, дошло је до поновног уједињења СПЦ. У том смислу не треба занемарити ни помоћ многих цивилних лица, као и верног српског народа, који су једногласно подржали уједињење српске цркве.
На трон Светог Саве долази митрополит загребачко-љубљански Порфирије. СПЦ формално показује јединство. Међутим, јавна је тајна да постоје дубоке разлике у схватању куда даље треба ићи и како се СПЦ треба понашати у будућим временима.
Протура се прича да је Порфирије прогуран на место патријарха вољом и организацијом Александра Вучића, који му је рођак, како би председник Србије могао да потпише документ којим би држава Србија званично признала државу Косова, а нови патријарх Порфирије то аминовао. Бојим се да то није главно питање.
Кључно питање СПЦ је питање духовног јединства српске цркве, јер оно представља не само јединство српског монаштва и свештенства под духовним наслеђем Светог Саве, него и саму смисао јединства српске нације. Управо ово је трн у оку многих великих сила којима није у интересу јединство српске нације, а самим тим ни цркве.
То је највећи изазов који нас чека под патријархом Порфиријем. Наравно, слушаћемо непрестано реч јединство, јединство... Али, дела, а не речи, наши су трагови у историји.
Упозоравам: довољно је да само једна од старих српских митрополија прогласи себе посебним црквеним телом које не признаје одлуке Сабора, Синода или патријарха СПЦ, и СПЦ више неће бити оно што је била када је основана и што њено име представља. Бојим се да смо, уз помоћ "наших западних пријатеља", уз свесрдну асистенцију наше несрећне државне власти, кренули управо тим путем.
То што ја то не желим, то што се молим да до тога не дође, не значи да могу да будем слеп пред очигледним догађајима. И данас питање митрополије Скопске и епископија у Македонији поново постаје примарно и најопасније. Бојим се да ће нови патријарх и Синод кренути путем без повратка. Друго питање је питање митрополије црногорско-приморске. Већ се пуштају приче да ће патријарх Порфирије на место митрополита црногорско-приморског поставити владику Давида, епископа крушевачког, а да ће затим преместити владику Јоаникија на место епископа у Јужној Америци. Уколико се то деси, јасно је да ће се и црква и народ у Црној Гори супротставити.
И тако даље..
Молимо се Господу да не буде наопако.

Избор патријарха је први чин изборне драме, други чин је избор митрополита. Мислим да би постављање Јоаникија на то место сигурно краткорочно умирило духове али је питање шта би се дугорочно дешавало јер доле има више струја које вуку на своје стране поготово у тренутној политичкој ситуацији која није више тако црно-бела док је био Мило на власти као јасан непријатељ Цркве.

Постоји и зачкољица ако се не варам а то је да владика који је био администратор неке епархије не може да буде постављен на њено чело а Јоаникије је админ. митрополије тренутно.

---

Од новог Патријарха очекујем:
1. Да сазове Сабор СПЦ који ће анатемисати екуменизам и екуменистички Критски ''Сабор'' (повлачење потписа представника СПЦ са свих критских одлука).
2. Да сазове Сабор СПЦ који ће утврдити једнообразан начин служења Свете Литургије по свим Епархијама СПЦ и друге детаље црквеног живота (укидање новотарског циркуса и јавашлука од епархије до епархије).
3. Да се пониште све неканонске одлуке у претходном периоду (од незаконитог свргавања вл. Артемија до неканонског присвајања титуле Архиепископа од стране Митрополита црногорско-приморског и његовог ''Епископског савјета'' и тако даље).
4. Да се поручи свакој будућој власти да било какво даље попуштање глобалистима по питању КиМ или тзв. геј-права неће имати подршку СПЦ и да ће се кренути у Литије као прикладним одговором у случају неразумевања.
Онда можда и викнем аксиос Порфирију.

Артемити немају шта да говоре и траже око канона и закона док обитавају у "канонском" циркусу хорепископа које бирају и постављају сами као ђачки парламент у основној школи...

Већина са тог списка ваља да се озбиљно размотри али не тако да одлуке буду по било чијем ћефу него тако да се дугорочно СПЦ заштити и постави на бранику српског народа и свих осталих који се спашавају у СПЦ.

А много већи проблем од набројаних су култови личности који се већ 30-ак година граде око малтене свих познатијих епископа и секташки менталитет који из тога произилази. То показује да су литургијске заједнице разбијене од парохијског до патријаршијског нивоа.

И зато имамо артемите, акакијевце, зизјуласовце, иринејевце, атанасијеве, профриријеве, јоаникијеве итд. итд. Све у потпуној супротности са речима ап. Павла да нико није ни Павлов ни Петров ни Аполов него Христов и да само тако идемо ка спасењу.

Ап. Павле се захваљивао Богу што није ни крстио некога од таквих а данас се људи тиме хвале и поносе, пишу песме, тропаре, пароле, претње, уцене...

То мора да се решава а без тога смо ништа и џаба геополитичке тактике. Ако имамо култове личности и секташење има белосветске аждаје да нас поједу какве год одлуке на папиру доносили.