19-02-2021, 04:06 PM
Да прозборимо нешто и о (наводној) подели у клиру СПЦ.
Још у време с краја 80-их година прошлог века, владике СПЦ, али и удба, интензивно су се бавили наследником патријарха Германа. Владике које нису биле под контролом државе, или су хтели да се исте окану, у већини су сматрали да ће се СПЦ вратити на прекомунистичке темеље и тражили су кандидата тог габарита. Избор је пао на владику Саву, епископа шумадијског. УДБА је желела континуитет са дисконтинуитетом, па је уместо Германа на том месту видела владику Стефана, епископа Жичког.
Владика Сава био је убедљив фаворит и да се само гласало, он би био патријарх. Због тога се умешала нова власт, на челу са Милошевићем, и наложила да се нађе трећи кандидат, који би био прихватљив за обе стране, и ад акта ставио поделе из Другог светског рата. Тако је дошло до идеје за кандидатуру владике Павла, епископа рашко-призренског.
Када је патријарх Павле лежао болестан, почела је потрага за његовим наследником. Овога пута подела је била исто тако пштра, као и две деценије раније. На једној страни био је митрополит Амфилохије, а на другој, владика Иринеј Буловић. Подела је била на истим темељима. Опет се умешала власт, тражећи кандидата који би био прихватљив за обе стране. Тако је одлучено да кандидат буде владика Иринеј Гавриловић, епископ нишки.
Овога пута било какав противник вољи удбе био је унапред анатемисан у јавности, и пресечена је било каква акција да неко уопште покуша да се кандидује на место патријарха. Сва три кандидата су била јединствена и избора није ни било. Зато није ни било потребно да се пронађе неко ко је прихватљив за обе стране.
А баш тамо, сад много битније него икада, требало је тражити патријарха међу том прихватљивом мањином. Тамо се налазио прави кандидат за новог патријарха СПЦ.
Још у време с краја 80-их година прошлог века, владике СПЦ, али и удба, интензивно су се бавили наследником патријарха Германа. Владике које нису биле под контролом државе, или су хтели да се исте окану, у већини су сматрали да ће се СПЦ вратити на прекомунистичке темеље и тражили су кандидата тог габарита. Избор је пао на владику Саву, епископа шумадијског. УДБА је желела континуитет са дисконтинуитетом, па је уместо Германа на том месту видела владику Стефана, епископа Жичког.
Владика Сава био је убедљив фаворит и да се само гласало, он би био патријарх. Због тога се умешала нова власт, на челу са Милошевићем, и наложила да се нађе трећи кандидат, који би био прихватљив за обе стране, и ад акта ставио поделе из Другог светског рата. Тако је дошло до идеје за кандидатуру владике Павла, епископа рашко-призренског.
Када је патријарх Павле лежао болестан, почела је потрага за његовим наследником. Овога пута подела је била исто тако пштра, као и две деценије раније. На једној страни био је митрополит Амфилохије, а на другој, владика Иринеј Буловић. Подела је била на истим темељима. Опет се умешала власт, тражећи кандидата који би био прихватљив за обе стране. Тако је одлучено да кандидат буде владика Иринеј Гавриловић, епископ нишки.
Овога пута било какав противник вољи удбе био је унапред анатемисан у јавности, и пресечена је било каква акција да неко уопште покуша да се кандидује на место патријарха. Сва три кандидата су била јединствена и избора није ни било. Зато није ни било потребно да се пронађе неко ко је прихватљив за обе стране.
А баш тамо, сад много битније него икада, требало је тражити патријарха међу том прихватљивом мањином. Тамо се налазио прави кандидат за новог патријарха СПЦ.