21-02-2021, 01:28 AM
Не треба бркати долазак југословенсих комуниста на власт са подршком на којој је почивао титоистички режим. Јер, Совјетски Савез је, као последицу своје војне побједе 1945, довео комунисте на власт у бројним земљама источне Европе. Али, само се југословенски комунистички систем одвојио од руског утицаја после неколико година, па је ипак остао тоталитарни и диктаторски.
Због настојања да очува симболички значај побједе у Другом свјетском рату, Русија привилегује – у култури сјећања – долазак комуниста на власт у Србији, и потискује прецизну историјску свест о другом антифашистичком покрету: четницима генерала Михаиловића.
Вођена својим интересима и империјално неосетљива, садашња руска политика одбија да разуме да је 1945. година – у историји српског народа – упоредива са 1918. годином у историји руског народа: комунистичка револуција оставила их је без монархије, спроводила унутрашњи терор, изручила насилним поступцима однарођавања, одвојила од пређашњих ратовима потврђених територија, извршила битну редукцију културног наслеђа, материјално и морално опустошила православну цркву – она их је учинила пораженом жртвом, а не победником.
Српска победа у 1918. години, пак, упоредива је са совјетским тријумфом из 1945. године: настала у великим жртвама, победа је донела уклапање у ширу констелацију односа и територија,чији се погубни утицај показао деценијама касније: у годинама после пада Берлинског зида (1989). Тада су нестали и Југославија и Совјетски Савез.
Због пропагандне предодређености совјетским погледом на ствари, садашња руска политика не жели да уочи епохалну инверзију у положају српског и руског народа у 20. веку. Историја се не одвија само линеарно у времену, већ се у култури сећања препознаје и кружно кретање догађаја и процеса.
Тако се на нивоу јавне свести блокира увид у историјски биланс комунизма. Као да руска култура сећања не сеже даље од Совјетског Савеза.
Данашња руска политика симболички подржава титоистичку традицију, која је ишла у сусрет западним (америчким) чиниоцима; а западни чиниоци обнављају сећање на акције српских четника, којима су спасавани амерички пилоти, али их приписују недефинисаним припадницима српског народа, чувајући титоистичка решења у југословенском унутрашњем уређењу. Оба кретања су изнутра недоследна, у нескладу са чињеницама, што им даје збуњујући садржај, али су, истовремено, функционална у политичким наумима спољних чинилаца. На оваквој спољној подлози настаје симулакрум политика режима СНС. То је политика у најдубљем сродству са циљевима и средствима невладине интелигенције.
Мило Ломпар
Због настојања да очува симболички значај побједе у Другом свјетском рату, Русија привилегује – у култури сјећања – долазак комуниста на власт у Србији, и потискује прецизну историјску свест о другом антифашистичком покрету: четницима генерала Михаиловића.
Вођена својим интересима и империјално неосетљива, садашња руска политика одбија да разуме да је 1945. година – у историји српског народа – упоредива са 1918. годином у историји руског народа: комунистичка револуција оставила их је без монархије, спроводила унутрашњи терор, изручила насилним поступцима однарођавања, одвојила од пређашњих ратовима потврђених територија, извршила битну редукцију културног наслеђа, материјално и морално опустошила православну цркву – она их је учинила пораженом жртвом, а не победником.
Српска победа у 1918. години, пак, упоредива је са совјетским тријумфом из 1945. године: настала у великим жртвама, победа је донела уклапање у ширу констелацију односа и територија,чији се погубни утицај показао деценијама касније: у годинама после пада Берлинског зида (1989). Тада су нестали и Југославија и Совјетски Савез.
Због пропагандне предодређености совјетским погледом на ствари, садашња руска политика не жели да уочи епохалну инверзију у положају српског и руског народа у 20. веку. Историја се не одвија само линеарно у времену, већ се у култури сећања препознаје и кружно кретање догађаја и процеса.
Тако се на нивоу јавне свести блокира увид у историјски биланс комунизма. Као да руска култура сећања не сеже даље од Совјетског Савеза.
Данашња руска политика симболички подржава титоистичку традицију, која је ишла у сусрет западним (америчким) чиниоцима; а западни чиниоци обнављају сећање на акције српских четника, којима су спасавани амерички пилоти, али их приписују недефинисаним припадницима српског народа, чувајући титоистичка решења у југословенском унутрашњем уређењу. Оба кретања су изнутра недоследна, у нескладу са чињеницама, што им даје збуњујући садржај, али су, истовремено, функционална у политичким наумима спољних чинилаца. На оваквој спољној подлози настаје симулакрум политика режима СНС. То је политика у најдубљем сродству са циљевима и средствима невладине интелигенције.
Мило Ломпар
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М