[смедерево]

У српском народу у Далмацији постоји обичај чувања гроба Господњег.

У питању је древни обичај који је у целом Хришћанском свету забележен једино у светом граду Јерусалиму и у српској Врлици, малом месту у Северној Далмацији између планина Динаре и Свилаје.

Тачни подаци о самом почетку овог српског обичаја нису забележени у писаним изворима, али према усменим предањима обичај постоји најмање 500 година.

Највероватније је донет у Врлику директно из самог Јерусалима, као последица неког од ходочасничких путовања локалних Срба.

Чувари Христовог гроба ступају у Цркву, одевени у далматинску народну ношњу, предвођени харамбашом, где двојица чувара заузимају место северно и јужно од Христовог гроба кога предствавља Света Плаштаница.
Смене страже су честе, на свака три до пет минута, чувари дефилују кроз цркву ненаметљиво, у чврстој побожности, заузимају своја места и нетремице гледају у Свету Плаштаницу. Њихово кретање није везано за кретање свештеника.

Чувари Христовог гроба су обично младићи, без мрље у биографији који су крштени у Православној вери, редовно посте и исповедају се и морају бити пореклом из неког од девет села врличке општине.

Они учествују у литургијама и осталим службама на Велики петак, Велику суботу и Васкрс, у Цркви Рођења Пресвете Богородице у Батајници, с благословом владике сремског Василија.

Овај обичај проистекао из простосрдачне народне побожности и не ремети склад црквене молитве, него улепшава Литургију елементима народног достојанства.