[Vlad Alekš]

Будући да се тема зове "Дражина рехабилитација - утисци", и с обзиром да су скоро сви рекли шта су имали, ево и мојих утисака.
Похађао сам комунистичку основну школу и тамо смо учили да је Дража највећи зликовац света, раме уз раме са Хитлером и осталим фашистима. Моји су родитељи, све им опраштам, држали ту званичну државну линију. Деда је имао неке другачије ставове, али авај, очигледно није смео да их износи, нека му је лака земља. Потом је, ничим изазван, пао Берлински зид, те је сходно томе могло да се слободно прича, чита и пише. Највише сам о томе шта се заиста дешавало у тим опскурним временима научио од Борислава Пекића и Слободана Јовановића, нека им је вечна слава.
Што се тиче самог чина рехабилитације тог историјског 14. маја 2015. године, слободно могу рећи да је то највеће лудило коме сам присуствовао у животу. Шешељ је дошао са својом камарилом да злоупотреби рехабилитацију у политичке сврхе. Њ.к.в. Александар Други Карађорђевић је дошао са силним обезбеђењем, сам, без породице. Жене у црном су дошле са неким мушкарцима у црном, да би све време имале абнормалну заштиту мушкараца у плавом. Чак су биле повлашћене попут Шешеља и Краља, па су добиле места у првим редовима леве стране суднице. Дошло је и до инцидента када су момци из обезбеђења суда замолили неке људе да женама у црном уступе место у првим редовима. Са једне стране чланови Равногорског покрета, који мени, без увреде, личе на четнике из Булајићевих филмова (отрцана фраза), а са друге неки несрећници са Стаљином на мајицама и петокракама на челима. Све у свему, два изгубљена космоса један наспрам другог. Оно што није могло да се сазна из медија јесте то да је представника на рехабилитацији имао и покрет Двери. У питању је један од Тврдишића, нека ми опрости што их не разликујем, фин је и културан човек, овим путем га поздрављам. Рекао ми је да је само он дошао, будући да је тог дана Глишић имао неки перформанс испред владе Србије у вези са продајом Телекома, дочим је Бошко Обрадовић био у Чачку због породичних проблема. Игром случаја, упознао сам и јединог свештеника који је био на рехабилитацији, из Чикага је, чудан неки човек, и њега поздрављам ако чита ове редове. Пришао сам Раши Драшковићу, унуку Милорада Драшковића и продуценту филма "Дража Михаиловић - херој и казна", и замолио за фотографију. Он је на мене оставио најјачи утисак од свих присутних, из простог разлога што се на његовом примеру види разлика између Срба из Србије и Срба из расејања. Добро говори српски, боље од нашег краља, изузетно је пристојан и пријатан човек. Наравно, њему шаљем највеће поздраве, ако чита овај мини есеј, разуме се.
Видљиво је било одсуство представника странака које се све време од обнове вишепартијског система позивају на своју традицију. Погађате, ту мислим на ДС и ДСС, и на све остале деривате те две странке, којих има између 10 и 160. Бесмислено је позивати се на Давидовића и Грола, а прећуткивати Михаила Кујuнџића, Милију Јанићијевића, Александра Трифунца, Владу Поповића, Милету Продановића, Миодрага Живановића, Радоја Вукчевића, Бранислава Ивковића, Радоја Кнежевића, архимандрита Макарија Милетића и све друге храбре, паметне и часне чланове извршног одбора ДС-а из 1939. године који су стали уз Дражу и његову војску. Приметно је било и одсуство Вука Драшковића и свих чланова СПО-а који се већ 25 година позивају на Дражу и четнике. Највеће изненађење ми је ипак представљало неприсуство Војислава Михаиловића, унука Чичиног. Зашто није дошао?
Да се разумемо, Дражу су рехабилитовали комунисти, како бивши, тако и садашњи, што и јесте природно. Исто као што је француску буржоаску револуцију повео аристократа Мирабо, тако је српску контрареволуцију повела црвена буржоазија. Оливер Антић и Коста Чавошки, професори Правног факултета који су заступали Дражин случај, управо спадају у такве. Судија који је читао пресуду, заборавих му име, најбољи је пример негативне селекције која је у нашу државу дошла са комунизмом, то јест са титоизмом. Он једноставно не зна да чита, нити делује као неко ко ишта разуме од прочитаног текста, тако да ја заиста не знам шта је њега препоручило да обавља функцију коју обавља.
Не сме се сметнути са ума да је рехабилитацију благословио и допустио председник Владе Србије, јер не смемо себе лагати - судство у Србији не представља самосталну грану власти. Због чега је премијер то урадио? Наслућај ми вели да читав случај служи за, шаховским речником казано, маску иза које се крију мутне радње. Свеједно је да ли су у питању преговори са арнаутским терористима у Бриселу, продаја Телекома неким његовим ортацима, или неуставно отимање приватног земљишта зарад зидања Београда на води.
Шта за нас значи ова рехабилитација? То је само први корак на путу од хиљаду миља, то никако не смемо да заборављамо опијени еуфоријом поводом победе. Излазак из зачараног круга тоталитаризма је јако тежак. Транзиција, реч која је активношћу разних белосветских хохштаплера на овим просторима изгубила сваки смисао, ипак се мора привести крају. Оно што су Срби стварали стотинама година, комунисти су упропастили за само неколико месеци. Паметнији, виталнији и способнији део српске нације се налази ван граница Србије. Отете некретнине и земљишта нису враћени. Нису спроведене правичне и логичне конверзије друштвеног и државног власништва у приватне руке. Србима из дијаспоре је отежано улагање капитала у своју рођену државу. Није извршена ликвидација партијске државе. Радна и руководећа места по јавним предузећима, школама, болницама, судовима, општинским админиситрацијама, министарствима не добијају најспособнији, већ, као и у комунизму, најподобнији. А подобност се мери страначком припадношћу и родбинским везама. Вишепартијски систем и партијски живот никако да се консолидују. Срби су пре Другог светског рата имали две доминантне странке - Радикалну и Демократску. Радикали су били мало више десно, Демократе мало више лево, а у рату су обе странке показале највиши степен патриотизма. Данас имамо на десетине странака и покрета, сви имају сличне програме и већина делује као да је настала у кухињи удбе. Већински изборни систем решава проблем на дуже стазе, то је већ опробан рецепт у историји. Након ових основних корекција историсјких грешака можемо прећи на увећавање територије и стварање велике Србије.

Нека је вечна слава ђенералу Михаиловићу!

Прошло је 6 година од рехабилитације. Шта се променило за ових 6 година? Ништа нарочито. Тадашњи председник владе Србије је данас "само" председник Србије. Подсетих се Глишића и Тврдишића - они данас више нису у Дверима. Отишли су код Шапића, или где већ, Бог ће их знати. Телеком је и даље у државном власништву, а Београд на води се гради у пуном јеку. Преговори, или дијалог што би рекли властодршци, са шиптарским сецесионистима и даље траје. Што се тиче ђенерала Михаиловића, иако је судски рехабилитован, он и даље нема споменик нити улицу у српској престоници.
И на крају, то сам тек сада приметио, овај текст сам написао 25. маја 2015. године. Потпуно несвесно, али као што и сами знате ништа се не дешава случајно. Тако да за све вас имам само једно питање - како упокојити вампира?