26-05-2021, 02:58 PM
Познавао сам Славка Маслара. Био сам на две промоције његове књиге "Грађански рат у Југославији 1941-1951...". Сећам се расправа и питања која су тада постављали људи, од којих већина није више на овом нашем белом дуњалуку.
Пратимо данашње реакције које шаљу читаоци. Изузетно је занимљиво уочити где су сличности, а где разлике у тим запажањима. О томе би могло много да се напише, што ћемо и учинити, када простор и време дозволе такву врсту анализе.
Али, оно што је мене саблазнило, чак и као доброг и чини ми се трезвеног познаваоца наше друштвене и културне сцене, је колико је велики број поштоваоца љотићевске идеологије код нас. То је мене потпуно поразило.
Славко Маслар, а и мени је то говорио, се у редовима СДК на крају рата нашао потпуно случајно. Пре свега због тога што је са њима прошао тај сам крај рата и видео све и свашта, одлучио је да и тај део стави у књигу.
Притом, трудио се да буде максимално коректан и објективан и приказао је те људе у човечијем облику, са манама и врлинама, не кријући ниједан детаљ свога ратног путешествија од Драгачева до Аустрије.
Међутим, Славко је јасно нагласио да он ни по васпитању, ни по образовању, ни по породичном пореклу није припадао тој идеологији, него је био идеолошки, људски и породично најближи идејама Равне Горе и Војске Краљевине Југославије.
Одакле су данашњи људи схватили да је ово прољотићевска литература, мени заиста остаје енигма. Или су они толико без неких историјских извора и мемоара који су их представљали као људе достојне поштовања као људских бића, па им свака књига, која их тако представи, остаје, у том неком њиховом свету, као доказ да су они моралне и националне громаде чије идеје морају да победе.
Да поновим, ни сањао нисам да међу данашњим Србима има оволико љотићеваца....
Пратимо данашње реакције које шаљу читаоци. Изузетно је занимљиво уочити где су сличности, а где разлике у тим запажањима. О томе би могло много да се напише, што ћемо и учинити, када простор и време дозволе такву врсту анализе.
Али, оно што је мене саблазнило, чак и као доброг и чини ми се трезвеног познаваоца наше друштвене и културне сцене, је колико је велики број поштоваоца љотићевске идеологије код нас. То је мене потпуно поразило.
Славко Маслар, а и мени је то говорио, се у редовима СДК на крају рата нашао потпуно случајно. Пре свега због тога што је са њима прошао тај сам крај рата и видео све и свашта, одлучио је да и тај део стави у књигу.
Притом, трудио се да буде максимално коректан и објективан и приказао је те људе у човечијем облику, са манама и врлинама, не кријући ниједан детаљ свога ратног путешествија од Драгачева до Аустрије.
Међутим, Славко је јасно нагласио да он ни по васпитању, ни по образовању, ни по породичном пореклу није припадао тој идеологији, него је био идеолошки, људски и породично најближи идејама Равне Горе и Војске Краљевине Југославије.
Одакле су данашњи људи схватили да је ово прољотићевска литература, мени заиста остаје енигма. Или су они толико без неких историјских извора и мемоара који су их представљали као људе достојне поштовања као људских бића, па им свака књига, која их тако представи, остаје, у том неком њиховом свету, као доказ да су они моралне и националне громаде чије идеје морају да победе.
Да поновим, ни сањао нисам да међу данашњим Србима има оволико љотићеваца....