05-07-2021, 01:00 PM
Операција "Вајс" покренута је као одговор на комунистичко заузимање Бихаћа. Занимљиво је направити паралелу са још једном операцијом: офанзивом на Козари 1942. године. Наиме, велика операција на Козари изведена је после заузимања Приједора од стране партизана 16. маја 1942. Крајишки партизани нису били под пуном контролом комуниста, о чему говори и податак да је до јуна у Приједору убијено око 230 муслимана и католика. Одговор Немаца је био разарајући: партизани су сатрвени, а народ уклоњен са Козаре. Поименце је страдало више од 40.000 Срба, од тога огроман број деце.
Немци су послали јасну поруку: на сваку провокацију у виду заузимања већег града одговориће разорном офанзивом, при чему ће на удару понајвише бити неборачко становништво, деца и жене. Порука је била више него јасна.
Шта су комунисти очекивали после заузимања Бихаћа? Разорну немачку офанзиву, при чему ће страдати десетине хиљада деца и жена. Уколико се за Приједор и може рећи да комунисти можда и нису тачно знали како ће Немци реаговати, за Бихаћ то апсолутно не важи, јер је све било потпуно јасно. Неокомунисти ће данас рећи како су Немци и усташе убијали, а како су се они, ето, само борили за слободу, а борба за слободу има своју цену. Међутим, овде је реч о отвореној провокацији. Намерно су провоцирали монструме, при чему су били потпуно свесни последица по цивиле.
У борби за Бихаћ су учествовале крајишке, личке, кордунашке и банијске јединице. У граду Бихаћу и Цазинској крајини у то доба није било ни једног Србина, јер су готово сви побијени. Од јула до септембра 1941. убијено је поименце 20.000 Срба. После заузимања града стрељано је само 130 заробљених усташа, а пуштено 835 заробљених. Србима није дозвољено да откопају јаме и сахране своје најмилије, а муслимани, који су готово сви одреда учествовали у сатирању Срба на овом простору, потпуно су заштићени.
Операција "Вајс" представља потпуну катастрофу за Србе Баније, Кордуна, Лике и Босанске Крајине. Занимљиво је да је у тренутку напада Седме СС и 369. легионарске дивизије са запада комунистичка елита (Прва и Друга пролетерска и Трећа ударна дивизија) била управо на супротном крају, на истоку. Ова катастрофа нашег народа је покривана "Битком за рањенике", причом која је са српског становишта потпуно безначајна. Реалне процене говоре о више од 60.000 убијених и умрлих Срба.
Када данас разговарате са Србима из тих крајева они знају да су се комунисти борили на Неретви, али су потпуно слуђени шта се дешавало у њиховим селима. Убијали су усташе и Немци? Јесу. Морали смо да се бранимо? Морали сте. Али ко је смишљеном провокацијом намамио Немце и вратио усташе? Па они којима је свако убијено дете плус за револуцију, они којима је сваки мртав крајишник плус за револуцију, они којима је сваки страдали Немац и усташа плус за револуцију (и борбу за слободу). То што је страдало 100.000 Срба, 200 Немаца и 300 усташа је успех комуниста. То је 100.500 плусића. Истина, у то време су револуционари били далеко на истоку, а ускоро су сели са Швабама на канабе у Сарајеву и Загребу, да мало продиване...
Литература:
Ослободилачки рат народа Југославије, књига 1, Војни историјски институт ЈНА, Београд, 1957.
Зборник, Босански Петровац у НОБ-у, Књига 1-7, СУБНОР, Босански Петровац, 1974.
Немци су послали јасну поруку: на сваку провокацију у виду заузимања већег града одговориће разорном офанзивом, при чему ће на удару понајвише бити неборачко становништво, деца и жене. Порука је била више него јасна.
Шта су комунисти очекивали после заузимања Бихаћа? Разорну немачку офанзиву, при чему ће страдати десетине хиљада деца и жена. Уколико се за Приједор и може рећи да комунисти можда и нису тачно знали како ће Немци реаговати, за Бихаћ то апсолутно не важи, јер је све било потпуно јасно. Неокомунисти ће данас рећи како су Немци и усташе убијали, а како су се они, ето, само борили за слободу, а борба за слободу има своју цену. Међутим, овде је реч о отвореној провокацији. Намерно су провоцирали монструме, при чему су били потпуно свесни последица по цивиле.
У борби за Бихаћ су учествовале крајишке, личке, кордунашке и банијске јединице. У граду Бихаћу и Цазинској крајини у то доба није било ни једног Србина, јер су готово сви побијени. Од јула до септембра 1941. убијено је поименце 20.000 Срба. После заузимања града стрељано је само 130 заробљених усташа, а пуштено 835 заробљених. Србима није дозвољено да откопају јаме и сахране своје најмилије, а муслимани, који су готово сви одреда учествовали у сатирању Срба на овом простору, потпуно су заштићени.
Операција "Вајс" представља потпуну катастрофу за Србе Баније, Кордуна, Лике и Босанске Крајине. Занимљиво је да је у тренутку напада Седме СС и 369. легионарске дивизије са запада комунистичка елита (Прва и Друга пролетерска и Трећа ударна дивизија) била управо на супротном крају, на истоку. Ова катастрофа нашег народа је покривана "Битком за рањенике", причом која је са српског становишта потпуно безначајна. Реалне процене говоре о више од 60.000 убијених и умрлих Срба.
Када данас разговарате са Србима из тих крајева они знају да су се комунисти борили на Неретви, али су потпуно слуђени шта се дешавало у њиховим селима. Убијали су усташе и Немци? Јесу. Морали смо да се бранимо? Морали сте. Али ко је смишљеном провокацијом намамио Немце и вратио усташе? Па они којима је свако убијено дете плус за револуцију, они којима је сваки мртав крајишник плус за револуцију, они којима је сваки страдали Немац и усташа плус за револуцију (и борбу за слободу). То што је страдало 100.000 Срба, 200 Немаца и 300 усташа је успех комуниста. То је 100.500 плусића. Истина, у то време су револуционари били далеко на истоку, а ускоро су сели са Швабама на канабе у Сарајеву и Загребу, да мало продиване...
Литература:
Ослободилачки рат народа Југославије, књига 1, Војни историјски институт ЈНА, Београд, 1957.
Зборник, Босански Петровац у НОБ-у, Књига 1-7, СУБНОР, Босански Петровац, 1974.