18-07-2021, 09:15 PM
Сва част!
Ово је са нашег сајта, рекао бих да су сви стрељани пописани овде:
Следи списак ликвидираних фудбалера ''Шумадије'', њихових рођака и пријатеља. Фудбалски клуб ''Шумадија'', најстарији у Србији, од овог доба потиснут је у нижеразредне такмичарске лиге.
80-83. Сретен Пура Којић из Крагујевца, Влада Сретеновић из Н. Милановца, браћа Бранислав и Градимир Димитријевић из Крагујевца.
Према решењу Окружног суда у Крагујевцу, Рех. 13/08, од 15. маја 2009, о рехабилитацији Сретена Којића, Влада, Сретен и Градимир осуђени су истог дана, 23. јануара 1945, пресудама Војног суда у Крагујевцу бр. Из-33/45, 34/45 и 29/45. Сретен Којић, студент технике, рођен 1922. у Крагујевцу, од маја 1944. био је обавештајац четничког 1. шумадијског корпуса. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', умро је од батина приликом спровођења до Капислане. У исто време, Сретенов брат, сестра и мајка убијени су од стране усташа у Устипрачи, на Дрини, када су се накратко издвојили из четничке болнице.
Бранислав и Градимир Димитријевић, рођена браћа, убијени су непосредно пошто су комунисти освојили град, у Капислани. Бранислав, звани ''Јумба'', био је голман ''Шумадије''. Током рата сарађивали су са четницима, као обавештајци. Бранислављев псеудоним, као четничког обавештајца у Крагујевцу, био је ''Џим''. Њихов трећи брат, Петар, био је фубдалер ''Шумадије''. Он је преживео црвени терор.
Потпоручник Владимир Влада М. Сретеновић из Н. Милановца, рођен 1914, био је командир чете 1. батаљона 2. гружанске бригаде и 3. батаљона 2. крагујевачке бригаде. Стрељан је у Капислани јануара 1945.
У решењу о рехабилитацији Сретена Којића, поред осталог, пише: ''Пок. Сретен Којић из Крагујевца оглашен је кривим и осуђен на казну смрти стрељањем са трајним губитком часних права и казну конфискације целокупне личне имовине искључиво из политичких и идеолошких разлога, без потребног законског основа... због чега је Окружни суд одлучио као у изреци решења и утврдио да је одлука која је била донета против пок. Сретена као сада рехабилитованог лица ништавна од тренутка њеног доношења и да су ништавне све њене правне последице укључујући и казну конфискације имовине а да се рехабилитовано лице - сада пок. Сретен Којић бив. из Крагујевца сматра неосуђиваним''. На крају је дописана правна поука: ''Против овог решења жалба није дозвољена''. У образложењу ове одлуке један од браће Димитријевић назива се Бранимир, уместо Бранислав.
84. Марко Констатиновић из Крагујевца, фудбалер ''Шумадије''. Звали су га ''Марко Грк''. Био је син трговца Константина Костадиновића, ''Које Грка'', кога су такође стрељали, а биће наведен касније. Веће Вишег суда у Крагујевцу је рехабилитовало је и Марка и Константина (Ж. В. Зиројевић, М. К Војиновић, Пут до пакла и натраг, 235). Према раду ''ЈВуО у Шумадији'' Банета Јевтића.
85. Мирослав Тошић ''Мишула'', стрељан у Капислани крајем 1944. Био је фудбалер ''Шумадије'', а онда одлази на војну академију. Током рата, у чину поручника, био је у служби Милана Недића, али илегално је помагао четницима. Одвели су га из куће док је спремао крсну славу Дмитровдан, 6. новембра 1944.
86. Звонимир Грковић (или Грговић) из Крагујевца, познатији под надимком ''Звоно'', фудбалер Шумадије (халф). Окружни народни одбор Крагујевац, актом Бр. 1136, од 10. децембра 1945, тражио је да се конфискује кућа у којој је живео Грковић, тврдећи да су сведоци, који су изјавили да та кућа није била његово власништво, лажно сведочили. ''Лако је наћи пет човека који ће да тврде и што није истина'', писао је Одбор, тражећи да се кућа конфискује, пошто је Грковић ''оглашен за народног непријатеља''. Решењем Бр. 303/45, од 31. децембра 1945, Народни окружни суд у Крагујевцу, усвојио је ову жалбу. У Архиву је сачувано и решење Окружног народног суда у Крагујевцу, Р.230/45, од 8. фебруара 1946, којим се обуставља поступак конфискације имовине ''пок. Звонимира Грговића'', услед немаштине. (ИАШК, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)
Према изјави савременика догађаја, др Душана Илића из Крагујевца, аутору, Грковић се по доласку партизана склонио у једно село у Гружи (можда и родно село). Један од његових најбољих другова од пре рата, који је 1941. отишао у партизане, а сада се вратио као потпуковник, распитивао се где је Грковић. Најзад су му рекли да је у селу, он је мотором отишао тамо и убедио Грковића да се слободно врати. Пошао је са њим. Код Стефановићеве фабрике хране зауставља их патрола, легитимише и тражи да се Грковић ухапси. Потпуковник га убеђује да слободно иде са њима, а да ће он одмах доћи по њега. Стрељан је исте ноћи. Илић памти само надимак овог потпуковника: ''Магарац''.
Према књизи ''На трагу злочина'' С. Ћировића, потпуковник је уочи рата био другоразредни фудбалер ''Шумадије'', а звали су га ''Свиња''.
Ово је са нашег сајта, рекао бих да су сви стрељани пописани овде:
Следи списак ликвидираних фудбалера ''Шумадије'', њихових рођака и пријатеља. Фудбалски клуб ''Шумадија'', најстарији у Србији, од овог доба потиснут је у нижеразредне такмичарске лиге.
80-83. Сретен Пура Којић из Крагујевца, Влада Сретеновић из Н. Милановца, браћа Бранислав и Градимир Димитријевић из Крагујевца.
Према решењу Окружног суда у Крагујевцу, Рех. 13/08, од 15. маја 2009, о рехабилитацији Сретена Којића, Влада, Сретен и Градимир осуђени су истог дана, 23. јануара 1945, пресудама Војног суда у Крагујевцу бр. Из-33/45, 34/45 и 29/45. Сретен Којић, студент технике, рођен 1922. у Крагујевцу, од маја 1944. био је обавештајац четничког 1. шумадијског корпуса. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', умро је од батина приликом спровођења до Капислане. У исто време, Сретенов брат, сестра и мајка убијени су од стране усташа у Устипрачи, на Дрини, када су се накратко издвојили из четничке болнице.
Бранислав и Градимир Димитријевић, рођена браћа, убијени су непосредно пошто су комунисти освојили град, у Капислани. Бранислав, звани ''Јумба'', био је голман ''Шумадије''. Током рата сарађивали су са четницима, као обавештајци. Бранислављев псеудоним, као четничког обавештајца у Крагујевцу, био је ''Џим''. Њихов трећи брат, Петар, био је фубдалер ''Шумадије''. Он је преживео црвени терор.
Потпоручник Владимир Влада М. Сретеновић из Н. Милановца, рођен 1914, био је командир чете 1. батаљона 2. гружанске бригаде и 3. батаљона 2. крагујевачке бригаде. Стрељан је у Капислани јануара 1945.
У решењу о рехабилитацији Сретена Којића, поред осталог, пише: ''Пок. Сретен Којић из Крагујевца оглашен је кривим и осуђен на казну смрти стрељањем са трајним губитком часних права и казну конфискације целокупне личне имовине искључиво из политичких и идеолошких разлога, без потребног законског основа... због чега је Окружни суд одлучио као у изреци решења и утврдио да је одлука која је била донета против пок. Сретена као сада рехабилитованог лица ништавна од тренутка њеног доношења и да су ништавне све њене правне последице укључујући и казну конфискације имовине а да се рехабилитовано лице - сада пок. Сретен Којић бив. из Крагујевца сматра неосуђиваним''. На крају је дописана правна поука: ''Против овог решења жалба није дозвољена''. У образложењу ове одлуке један од браће Димитријевић назива се Бранимир, уместо Бранислав.
84. Марко Констатиновић из Крагујевца, фудбалер ''Шумадије''. Звали су га ''Марко Грк''. Био је син трговца Константина Костадиновића, ''Које Грка'', кога су такође стрељали, а биће наведен касније. Веће Вишег суда у Крагујевцу је рехабилитовало је и Марка и Константина (Ж. В. Зиројевић, М. К Војиновић, Пут до пакла и натраг, 235). Према раду ''ЈВуО у Шумадији'' Банета Јевтића.
85. Мирослав Тошић ''Мишула'', стрељан у Капислани крајем 1944. Био је фудбалер ''Шумадије'', а онда одлази на војну академију. Током рата, у чину поручника, био је у служби Милана Недића, али илегално је помагао четницима. Одвели су га из куће док је спремао крсну славу Дмитровдан, 6. новембра 1944.
86. Звонимир Грковић (или Грговић) из Крагујевца, познатији под надимком ''Звоно'', фудбалер Шумадије (халф). Окружни народни одбор Крагујевац, актом Бр. 1136, од 10. децембра 1945, тражио је да се конфискује кућа у којој је живео Грковић, тврдећи да су сведоци, који су изјавили да та кућа није била његово власништво, лажно сведочили. ''Лако је наћи пет човека који ће да тврде и што није истина'', писао је Одбор, тражећи да се кућа конфискује, пошто је Грковић ''оглашен за народног непријатеља''. Решењем Бр. 303/45, од 31. децембра 1945, Народни окружни суд у Крагујевцу, усвојио је ову жалбу. У Архиву је сачувано и решење Окружног народног суда у Крагујевцу, Р.230/45, од 8. фебруара 1946, којим се обуставља поступак конфискације имовине ''пок. Звонимира Грговића'', услед немаштине. (ИАШК, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)
Према изјави савременика догађаја, др Душана Илића из Крагујевца, аутору, Грковић се по доласку партизана склонио у једно село у Гружи (можда и родно село). Један од његових најбољих другова од пре рата, који је 1941. отишао у партизане, а сада се вратио као потпуковник, распитивао се где је Грковић. Најзад су му рекли да је у селу, он је мотором отишао тамо и убедио Грковића да се слободно врати. Пошао је са њим. Код Стефановићеве фабрике хране зауставља их патрола, легитимише и тражи да се Грковић ухапси. Потпуковник га убеђује да слободно иде са њима, а да ће он одмах доћи по њега. Стрељан је исте ноћи. Илић памти само надимак овог потпуковника: ''Магарац''.
Према књизи ''На трагу злочина'' С. Ћировића, потпуковник је уочи рата био другоразредни фудбалер ''Шумадије'', а звали су га ''Свиња''.