19-08-2021, 09:03 AM
БОШКО ОБРАДОВИЋ ЗА „ДAНAС“: АКО МИСЛИТЕ ДА ПОБЕДИТЕ ВУЧИЋА – ЈАВИТЕ СЕ!
"Најлакше је оптужити Бошка“ – говорио је, ничим изазван, мој луцидни професор српског језика у чачанској гимназији Предраг О. Ћурчић, због кога сам касније и студирао србистику, и тако ми још тада наговестио животну судбину.
Нема познатог колумнисте, од Ранка Пивљанина и Љубодрага Стојадиновића, преко Александра Дикића и Светислава Басаре, до Ненада Кулачина и Теофила Панчића, који ми претходне недеље није посветио колумну. Мало ли је – на ову кризу! До ових њихових писанија нисам знао да сам толико омиљен и битан и да се без Српског покрета Двери не може у српској опозицији.
Истина, не сећам се да су уважени колумнисти својевремено питали остале лидере опозиције зашто се 13. априла 2019. није ишло до краја и – како сам предлагао – остало испред Народне скупштине након највећег опозиционог митинга за ових 10 година власти СНС? Чији ли је то договор са влашћу био да се разиђемо?
Нико од њих се не запита зашто нити један од колега народних посланика опозиције и опозиционих лидера не седе на степенице Народне скупштине и не придружи се мом штрајку глађу маја 2020. године, када је то био чист зицер да се уз мало личне жртве спрече недемократски избори?
О каквом ли се испијању вина са Вучићем у потаји тада радило, па остах усамљен? Или се једноставно није желело признати било какво првенство или улога оном „националисти из Двери“, без обзира што је био у праву? Такође, још увек се та проницљива колумнистичка пера не запиташе како то да је бојкот избора успео а Савез за Србију, највећа опозициона групација и носилац успешне кампање бојкота, проглашен за неуспешан пројекат од стране његових оснивача и укинут?
Да није неко споља позвао и рекао да се не може толерисати опозиционо укрупњавање у коме је и један изразито родољубив покрет? А како може у Будимпешти? Биће да је ту пресудно било то што је Савез за Србију у две од 30 тачака свога програма имао јасно опредељење да су Косово и Метохија саставни део Србије, а са тим се не може ићи у Европу и добити подршка страног фактора за смену власти. Најлакше је напасти Двери, а о свему другоме ћутати.
Ових дана чујемо безбројне гласове који позивају на јединство опозиције, а имали смо га до пре годину дана. Зашто више нема Савеза за Србију? Зашто је Удружена опозиција Србије, као што сам и наговештавао, била мртворођенче? У овом другом пројекту није било Двери да сметају опозиционом уједињавању, па опет није успело. Зашто, браћо колумнисти?
Да ли сте се икада запитали зашто се Зоран Ђинђић није лично појавио као противкандидат Слободану Милошевићу на председничким изборима 2000? Зашто је за ту мисију изабран „националиста“ Војислав Коштуница, без обзира да ли је то била Ђинђићева визија или му је то дошапнуо неко са стране ко познаје истраживања јавног мњења као Вучић? Да ли мислите да је данас могуће победити Вучића без новог Коштунице? Тешко. Питајте поново оне са стране да вам потврде да нико од лидера из бившег режима нема никаквих шанси против Вучића. Па, шта се онда чека да изаберемо неког новог Коштуницу? А да, опет ти „националисти“? Докле више они?
Они са стране који су мењали Тадића за још кооперативнијег Вучића – неће мењати кооперативног Вучића, који нашим парама финансира њихове фирме и обећао им је да ће потписати оно што ни Тадић није хтео, све док не нађу још кооперативнијег у српској опозицији. Хоћемо ли, драги пријатељи, да се јавимо на тај увек отворени конкурс или ћемо да будемо српски политичари који гледају наше националне и државне интересе на првом месту?
А, не, опет то србовање! Тако смо били поставили програм и деловање Савеза за Србију и зато је овај најбољи пројекат опозиционог уједињења за ових 10 година Вучићеве власти морао бити угашен – да би стари конкурс поново био отворен. Јер, они са стране – не заборавите то – неће да руше Вучића док нису сигурни да ће онај после њега да им да још више. А овај им даје много: и у повлачењу државе Србије са КиМ, и у нереаговању по основу угрожености српског народа у региону, и у поклањању домаћих природних ресурса, и у новцу, и у директним погодбама разних великих инфраструктурних радова без међународних тендера, и у довођењу њихових прљавих технологија, и у субвенционисању њихових фирми…
Знам да звучи страшно, али Вучића и ову власт не можете победити без Двери и других родољуба. Адресу, електронску пошту, број телефона и мене лично и Српског покрета Двери знате. Ако мислите да победите Вучића – јавите се!
То сами или уз помоћ фантомских нових лица апсолутно немате никаквих шанси – без нас „националиста“, ма колико вас ложили на Твитеру.
Можемо све да се договоримо ко људи: и да нема међусобног нападања до избора, и да заједнички радимо кампању подизања излазности на изборе, и да заједнички обучимо чланове бирачких одбора и заједно спречимо изборну крађу на бирачким местима и у Републичкој изборној комисији као 2016. године, и много тога другог. И то без обзира да ли ћемо на те изборе изаћи у једној, две или три опозиционе колоне. И о томе можемо да се договоримо. Али, оно што морате да знате јесте да нема повратка на бивши режим и да овде после смене власти мора да се мења комплетан корумпирани политички и правосудни систем, а за то су нам потребни људи са чистим рукама и биографијама. И да не заборавим: нема признања лажне државе Косово и укидања РС, без обзира шта вам кажу и нуде они са стране.
*Извор: Дневни лист „Данас“
"Најлакше је оптужити Бошка“ – говорио је, ничим изазван, мој луцидни професор српског језика у чачанској гимназији Предраг О. Ћурчић, због кога сам касније и студирао србистику, и тако ми још тада наговестио животну судбину.
Нема познатог колумнисте, од Ранка Пивљанина и Љубодрага Стојадиновића, преко Александра Дикића и Светислава Басаре, до Ненада Кулачина и Теофила Панчића, који ми претходне недеље није посветио колумну. Мало ли је – на ову кризу! До ових њихових писанија нисам знао да сам толико омиљен и битан и да се без Српског покрета Двери не може у српској опозицији.
Истина, не сећам се да су уважени колумнисти својевремено питали остале лидере опозиције зашто се 13. априла 2019. није ишло до краја и – како сам предлагао – остало испред Народне скупштине након највећег опозиционог митинга за ових 10 година власти СНС? Чији ли је то договор са влашћу био да се разиђемо?
Нико од њих се не запита зашто нити један од колега народних посланика опозиције и опозиционих лидера не седе на степенице Народне скупштине и не придружи се мом штрајку глађу маја 2020. године, када је то био чист зицер да се уз мало личне жртве спрече недемократски избори?
О каквом ли се испијању вина са Вучићем у потаји тада радило, па остах усамљен? Или се једноставно није желело признати било какво првенство или улога оном „националисти из Двери“, без обзира што је био у праву? Такође, још увек се та проницљива колумнистичка пера не запиташе како то да је бојкот избора успео а Савез за Србију, највећа опозициона групација и носилац успешне кампање бојкота, проглашен за неуспешан пројекат од стране његових оснивача и укинут?
Да није неко споља позвао и рекао да се не може толерисати опозиционо укрупњавање у коме је и један изразито родољубив покрет? А како може у Будимпешти? Биће да је ту пресудно било то што је Савез за Србију у две од 30 тачака свога програма имао јасно опредељење да су Косово и Метохија саставни део Србије, а са тим се не може ићи у Европу и добити подршка страног фактора за смену власти. Најлакше је напасти Двери, а о свему другоме ћутати.
Ових дана чујемо безбројне гласове који позивају на јединство опозиције, а имали смо га до пре годину дана. Зашто више нема Савеза за Србију? Зашто је Удружена опозиција Србије, као што сам и наговештавао, била мртворођенче? У овом другом пројекту није било Двери да сметају опозиционом уједињавању, па опет није успело. Зашто, браћо колумнисти?
Да ли сте се икада запитали зашто се Зоран Ђинђић није лично појавио као противкандидат Слободану Милошевићу на председничким изборима 2000? Зашто је за ту мисију изабран „националиста“ Војислав Коштуница, без обзира да ли је то била Ђинђићева визија или му је то дошапнуо неко са стране ко познаје истраживања јавног мњења као Вучић? Да ли мислите да је данас могуће победити Вучића без новог Коштунице? Тешко. Питајте поново оне са стране да вам потврде да нико од лидера из бившег режима нема никаквих шанси против Вучића. Па, шта се онда чека да изаберемо неког новог Коштуницу? А да, опет ти „националисти“? Докле више они?
Они са стране који су мењали Тадића за још кооперативнијег Вучића – неће мењати кооперативног Вучића, који нашим парама финансира њихове фирме и обећао им је да ће потписати оно што ни Тадић није хтео, све док не нађу још кооперативнијег у српској опозицији. Хоћемо ли, драги пријатељи, да се јавимо на тај увек отворени конкурс или ћемо да будемо српски политичари који гледају наше националне и државне интересе на првом месту?
А, не, опет то србовање! Тако смо били поставили програм и деловање Савеза за Србију и зато је овај најбољи пројекат опозиционог уједињења за ових 10 година Вучићеве власти морао бити угашен – да би стари конкурс поново био отворен. Јер, они са стране – не заборавите то – неће да руше Вучића док нису сигурни да ће онај после њега да им да још више. А овај им даје много: и у повлачењу државе Србије са КиМ, и у нереаговању по основу угрожености српског народа у региону, и у поклањању домаћих природних ресурса, и у новцу, и у директним погодбама разних великих инфраструктурних радова без међународних тендера, и у довођењу њихових прљавих технологија, и у субвенционисању њихових фирми…
Знам да звучи страшно, али Вучића и ову власт не можете победити без Двери и других родољуба. Адресу, електронску пошту, број телефона и мене лично и Српског покрета Двери знате. Ако мислите да победите Вучића – јавите се!
То сами или уз помоћ фантомских нових лица апсолутно немате никаквих шанси – без нас „националиста“, ма колико вас ложили на Твитеру.
Можемо све да се договоримо ко људи: и да нема међусобног нападања до избора, и да заједнички радимо кампању подизања излазности на изборе, и да заједнички обучимо чланове бирачких одбора и заједно спречимо изборну крађу на бирачким местима и у Републичкој изборној комисији као 2016. године, и много тога другог. И то без обзира да ли ћемо на те изборе изаћи у једној, две или три опозиционе колоне. И о томе можемо да се договоримо. Али, оно што морате да знате јесте да нема повратка на бивши режим и да овде после смене власти мора да се мења комплетан корумпирани политички и правосудни систем, а за то су нам потребни људи са чистим рукама и биографијама. И да не заборавим: нема признања лажне државе Косово и укидања РС, без обзира шта вам кажу и нуде они са стране.
*Извор: Дневни лист „Данас“
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М