[херцеговац]

Nikolaj Berđajev, najveći ruski hrišćanski filozof

Берђајев углавном има екуменистичке до јеретичке поставке наспрам Православне мисли и догматике.

Почевши од мисли о слободи и Богу, па остало. Зато он није највећи руски хришћански мислилац. Највећи Православни и руски је Иљин.

Онда:

1. „Ја признајем вишестепену реинкарнацију, реинкарнацију на једном другом, духовном плану, као и преегзистенцију на духовном плану... Теорија преоваплоћења у једној пројекцији је неодржива и неспојива с целошћу личности и непроменљивошћу саме идеје о човеку. Међутим, може се прихватити идеја о реинкарнацији у многим пројекцијама, према којој човечија судбина зависи од његовог постојања у пројекцијама, различитим од пројекције појава објективног света. Лајбниц је с правом говорио о метаморфозама, а не о метем-психози... Дефинитивна судбина човека не може да буде одлучена у току једног краткорочног живота на земљи“.

2. „Велики отпор у мени буди објективирање пакла, као и сваки покушај конструисања онтологије пакла као што је то чинило традиционално теолошко учење. У овоме ја сагледавам догматизирање прастарог садистичког инстинкта човечанства... Коначна Божија победа над моћима пакла не може бити подељена на два царства, један у царству Божијем, а други у царству Сатане, један у царству спасених и други у царству на вечна мучења осуђених. Хришћанска есхатологија прилагођена је категоријама овог света, времену овога света и овој историји...Просечан човек не може у себе да прими Откровење Божије без елемената претње, без претње казном. Страх је од прастарих времена основни афект човеков; он је тај који покреће историју“.

3. „Морамо одустати од рационалистичке идеје да је Бог господар света, да он влада природним светом, светом феномена, ако бих се смео послужити гносеолошком терминологијом. У овом свету нужности, расцепљености и робовања, у овом палом свету који се не може да ослободи моћи и судбине, не влада Бог већ кнез овог света. Бог влада у царству слободе, не и Принуде, у духу, не у детерминисаној природи.“

4. „Апокалипса је повезана са парадоксом времена и у томе је необична тешкоћа њеног тумачења. Па, и истину говорећи, тумачење симболике апокалипсе јесте у знатном степену узалудан Посао. Ја се уопште не припремам да тумачим апокалипсу и хоћу једино да поставим философски проблем свршетка историје... Постоје два поимања апокалипсе: поимање пасивно и поимање активно. У историји хришћанског сазнања увек је преовладавало прво поимање. Крај света се пасивно предосећа и очекује, одређује се искључиво Богом, постоји само Божији суд над светом. Или, пак, човек активно-стваралачки припрема крај света који зависи и од човекове активности, то јест биће богочовечанско дело. Пасивно очекивање свршетка пропраћено је осећањем ужаса. Активно, пак. припремање свршетка је борба и може бити пропраћено осећањем победе.“

5. „Атеизам, не вулгарно-злобни, него високи, страдалнички атеизам, био је дијалектички тренутак у богосазнању, он је имао позитивну мисију, у њему се збило очишћење идеје Бога од лажног социоморфизма од људске нељудскости, објективиране и пренете у трансцендентну сферу. Фојербах је био у праву, не у односу према Богу, него у односу према идеји Бога“.

6. „Пад у грех се схвата као непослушност. Увођене су нелогичне идеје да Бог може бити увређен. Искупљење се заснива на идеји justitia vindicativa... Чистилиште, рај, пакао – све је то још овострано. Ради провере наших појмова о Богу замислите свемогућег Бога који прихвата вечно страдање живих бића за највише добро“.

7. „Хришћанство до дана данашњег није превладало кошмарни карактер своје сопствене есхатологије. Уношење моралног начела у загробна веровања било је, наравно, прогрес, продуховљење магијских веровања. Али морално начело је пре свега попримало карактер суда и застрашивања. Чак и хришћанско веровање у живот после смрти носи печат садистичке фантазије... Осветољубива Апокалипса постоји већ у књизи Еноха, која претходи хришћанској Апокалипси... Али кошмарне су и друге, позитивније могућности – могућност бесконачних метаморфоза, могућност потпуног губитка личности у безличном Божанству, а изнад свега могућност вечних адских мука... Судско схватање бесмртности исто је тако непродуховљено као и древно магијско схватање. У традиционалном учењу о бесмртности веома велику улогу игра педагошки елемент, који отворено има егзотерни карактер“.

8. „Идеја о бесмртности душе грчког је порекла. Спасење код Јевреја је спасење целог народа. Код Језекије се траже зачеци идеје бесмртности. Али уопштено говорећи код пророка није било вере у личну бесмртност... Тек у II веку јудаизам је прихватио веровање о награди у будућем животу. Али Јевреји су за разлику од Грка дошли до веровања у васкрсавање са телом, а не у бесмртност душе... Погрешно је мислити да је човек по природи натурално бесмртно биће, и, такође је погрешно мислити да човек само одозго, од Божанске силе, добија своју бесмртност... Бесмртност је богочовечанско дело, дело слободе и дело благодати, дело које се остварује и одоздо и одозго“.

9. „Стваралачки развој у свету треба схватити као осми дан стварања. Светско стварање није само процес који иде од човека ка Богу. Бог захтева стваралачки новум од човека. Он чека дела људске слободе“.