[sagus]

Не знам да ли је ово по правилима али изнео бих нешто што сам написао у свом дневнику који би требало ускоро да објавим, а тиче се мог учешћа у рату на Косову 1998/1999, као припадник 72 специјалне бригаде ИДБ.

Већина мојих пријатеља не зна где сам био и кроз шта сам прошао, хвала Богу па нису и они, неки нажалост јесу, тако да они који нису прошли можда не схватају ова моја писања али битно је да их виде, једнога дана ће свима бити јасно зашта се боримо сада , а зашта смо се борили онда. Велика мука и проблем је када се обратим ја и остали борци било коме за било шта и када добијем одговор "Kо ти је крив што си будала и што си био у рату" ил' "Шта мене брига што си ратовао за не знаш ни чије бабе здравље". Нисам ратовао ни за чије бабе здравље већ за своју ДРЖАВУ И СВОЈ НАРОД, НЕ ја већ сви борци. Питају многи а и ви моји родитељи зашто сам био, ево погледајте па видите зашто. Не тражимо ми црвен тепих и клечање пред нама. Ми смо ратовали да сви сада и до сада и од сада могу слободно да се шетају, раде а да при том не гледају да ли ће их убити снајпер, пасти бомба и слично. Никада нисмо причали о страхотама које смо проживели сви јер и све да вам испричам деловаће сулудо и као бајка. А у суштини нема потребе да знате кроз шта смо прошли јер самим тим би и ви били као и ми, можда чак и већи инвалиди слушајући те крваве бајке. И не бавим се политиком нит се бавим мржњом према људима против којих сам ратовао, они су се борили за своје идеале ми за своје. Настрадали ми, настрадали они. И да напоменем нисам вам ја никакав јунак и херој, већ обичан ратник као и сви остали који је био у право време на правом месту. Да плашио сам се али нисам одустао. Боли када вас неко гледа као лудака из рата, а тај се никада не пита зашто смо ето лудаци из рата. Не коримо никог ко није био, али свака увреда на то што смо били, боли више од сваке ране коју смо добили. Чак и од физичке и душевне!!! Да, Косово је наша младост, ми другу немамо! Болела нас је, била је тешка, изгубили смо доле другаре, изгубили смо здравље, живце, изгубили смо све. Били смо мокри, гладни, промрзли, испечени од сунца, жељни породице, супруге, деце, родитеља. Жељни сна, одмора, љубави. Били смо уморни, прљави, крвави, знојави. Жуљевитим рукама, делили смо последњи залогај бајатог хлеба, последњу конзерву, цигарету, последњу шољу кафе. Али били смо поносни! Поносни што смо били доле, на Косову, што смо имали ту привилегију да бранимо свету нашу земљу, наше Косово. Што нам је судбина доделила да будемо на оном истом месту где је некада српску земљу бранио Лазар, Милош, Душан. И били смо спремни да ту цену платимо оним највреднијим главом. И платили су је неки нови Обилићи нашег времена, неки нови Лазари, Милоши и Душани. То је та наша младост, то је оно што је само наше и што ће вечно живети са нама и у нама. Другу младост немамо и нећемо је имати, а за ову што смо проживели, никада се са никим не би мењали! Она ће вечито живети у нама и бити део нас. Па ко разуме, разумеће.

Хвала Вам свима који сте заједно са мном били део једне младости и део наше приче.
Оне најлепше...