[Шумадинац]

То што је Димитрије Љотић био један од 1300 каплара у Првом светском рату, што је био министар правде у краљевској влади и највећи противник свих корумпираних државних службеника, што је написао програмски текст ”Ни фашизам, ни нацизам” (у коме отворено и директно критикује Хитлера, Мусолинија и Стаљина као ”пагане и незнабошце, Богоборце и Христоборце, ОВАПЛОЋЕЊЕ АНТИХРИСТА И ПУН ИЗРАЗ САТАНИСТИЧКЕ МИСЛИ”), што је водио антикомунистички покрет у коме су чланови били неки од највиђенијих људи српске културе непосредно пре и после рата (осморица хиландарских монаха, историчар Цркве др Ђока Слијепчевић, теолог др Димитрије Најдановић, први директор Балканолошког института др Ратко Парежанин, наш византолог и песник др Матеја Матејић, један од најуваженијих професора Академије Светог Владимира у Крествуду код Њујорка др Веселин Кесић, уважени колега светски познатих теолога Џона Мајендорфа и Александра Шмемана…), што је владика Николај Велимировић за њега написао да је ”политичар са крстом”, називајући га једним од највећих и најморалнијих српских лидера у историји – све то за ову прилику није пресудно, ни најважније за напад о коме је реч.

Помени за Љотића и љотићевце (који су били познати као богомољци, изразито православни и црквени људи, са великим бројем свештеника и богослова у свом чланству и међу својим симпатизерима) се одржавају одувек и на најразличитијим местима српске духовне мапе, почевши од Хиландара, где су монаси из редова љотићеваца били носиоци обнове нашег светог манастира. Почевши од Митрофана Мишулића, писца ”Свете Русије” – о коме нико други до Добрица Ћосић пише једно уистину дирљиво, више него надахнуто посмртно слово (”Мој преминули пријатељ, светогорски монах Митрофан Хиландарац био је човек дубоке вере у Бога и српство, човек задивљујуће радне енергије и један од најзначајнијих православних просветитеља, можда и најзначајнији препородитељ Хиландара у овом веку”)  – па до схимонаха Јована Радојичића, Агатона Јовановића, Симеона Андрића, Јустина Стекића…. манастир Хиландар су дословно држали ”љотићевци” из Српског добровољачког корпуса, ратне антикомунистичке јединице која НИКАДА није дигла руку у нацистички поздрав (обавезан за све фашисте света тог и свих ранијих и каснијих времена), нити је иједан њен припадник отишао на Источни фронт са другим антикомунистичким (али, за разлику од њих, фашистичким) јединицама свих европских нација – осим Срба.


Драгослав Бокан