09-02-2022, 06:31 PM
АУСТРОУГАРСКА ВОЈНА СИЛА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ - 2 део
До краја Првог светског рата, према Павичићевим подацима, у Хрватској и Босни и Херцеговини мобилисано је "најмање 500.000 војника..."
Барон Петковић од Батора
"Kод Батора се развила готово циела дивизија, а једна је бригада прешла Дрину", каже Павичић. "Одмах су хрватски обкопари изградили ратни мост на понтонима. Тај је мост био стално под оштром ватром србских топова, који су били врло вјешто постављени па су врло добро дјеловали... Циело дивизионо топчништво домобранске дивизије узело је положаје над западном обалом Дрине изпод главне цесте те је подупирало приелаз и заштићивало мостобран, који су наши домобранци одмах створили и укопали се. Генерал је Саркотић особно водио тај замашни подхват... Мостобран се раширивао корак по корак, домобранци су били изванредни у борби по тежком шумском терену те су брзо достигли крајњу границу мостобрана у самој шуми. У шумском пређелу мостобрана дошло је и до борбе прса о прса... Једна циела бригада топничтва стајала је у положају десно од Батора, па је морала дјеловати и по ноћи. Тако је напокон успјело усталити мостобран и појачати га. Ту је бригадом заповиедао наш хрватски генерал Петковић, родом из Шокадије, који је касније био одликован племством са приђевом од Батора. Тај мостобран, који је циљао у врло осјетљиве непријатељске просторе, био је противнику трн у оку. Али он је издржао. Kод Батора је баш на мосту пао један од најбољих хрватских виших частника, заповједник 25. загребачке пуковније, подпуковник Бестал..."
По повлачењу са мостобрана Батор (уз велике губитке), хрватска 42. домобранска дивизија пребачена је на јужни одсек и "развила се јужно од своје посестриме, 36. хрватске заједничке пјешачке дивизије, која је лежала на обронцима Црног врха и на самом Црном врху, све до врло важне кључне тачке Kлисур-Гучева. Хрватска домобранска дивизија запосјела је Гучево и Kулиште са сусједним обронцима те и у тим поставима остала све до 6. студенога 1914. Након пада Гучева, кад је уследио продор и напредовање преко Ваљева, преко Kолубаре и Љига, затим преко Закинца у правцу рудничког горја, односно лиево од њега..."
Личани против Србијанаца на Гучеву и Црном врху
На Гучеву, на Црном врху и на Kулишту "истакле су се", по Павичићу, "све наше хрватске пјешачке дивизије, све наше пуковније, све наше четири домобранске пуковније заједничке војске те разне наше причувне јединице а јужније деташирани батаљуни свих наших пуковнија и босанско-херцеговачке чете у склопу 15. и 16. збора (корпуса, пр. а.). Те борбе за најважније тачке западне Србије, борбе с непријатељем који је жилаво бранио своје горске прилазе, знајући њихову важност, спадају међу најљепша поглавља хрватске ратне повијести".
Из излагања Павичића види се, између осталог, и то да се на Гучеву, у саставу 13. корпуса, против Срба борио и знатан број Словенаца. Али и знатан број Личана и Чеха...
Из Павичићевих навода, осим свега реченог, види се и то да су Јужни Словени из Аустроугарске водили љуте битке са Србима не само 1914. и 1915. већ и 1918. године, по пробоју Солунског фронта и после капитулације Бугарске.
Поразом бугарских дивизија, истиче Павичић, и немачке и аустроугарске трупе дошле су у изванредно тежак положај. "Нису успјели покушаји да се створи фронта сјеверније, око Скопља, па касније на Kосову пољу и Врању, а још касније око Ниша па коначно у мостобрану око Београда. Ниемци су доводили причуве са свих ратишта, из Румуњске, с Kрима па чак из Kурланда и са запада, тако на примјер њемачки алпински збор. Све су те чете дошле прекасно... Ствара се у Београду посебно заповједничтво војске, које преузима фелдмаршал Kевеш с главаром стожера подмаршалом Kонопицким. Ни аустроугарске дивизије, које су убациване у фронту, нису нигдје могли створити нову одбранбену црту." И у овој ситуацији, међутим, хрватске чете, чита се код Павичића, "вршиле су и даље савјестно своју дужност свуда, гђе су убачене. Оне су стајале у разним етапним јединицама, као заштитне чете у запосједнутој Србији.
Тако како је Павичић изнео, тако је, углавном, и било. Јужнословенски корпуси, посебно 13. загребачки корпус, тукли су се најжешће са српском војском. Својим држањем у Србији они су у свему испунили наде врха Аустроугарске. Понели су се управо онако како су то предвиђали, на пример, Kонрад фон Хецендорф, начелник генералштаба аустроугарске војске, и Артур Цимерман, подсекретар у министарству спољних послова Немачке. Овај последњи је, 18. јула 1914. године, изјавио баварском отправнику послова да се, с обзиром на огорчење настало после атентата на престолонаследника Фердинанда, у целој Монархији, без даљег, може бити сигуран у словенске трупе. И сам истог мишљења, Kонрад фон Хецендорф је, међутим, сматрао, да кроз коју годину, ако се настави са пропагандом међу Јужним Словенима, то неће бити случај. Толико колико је Kонрад фон Хецендорф био уверен у то, да време ради против Аустроугарске, био је уверен и вођ српских радикала и председник српске владе, 1914. године Никола Пашић. Пашићев сан је био, да, после Балканских ратова, прође "једно 15, а може бити и 20 година", па да се за то време "наш народ преко Саве и Дунава припреми за уједињење, да се сузбију старе традиције аустријске код нашег народа, који је остао под њиховом управом, и да се ојача дух националности, и да сви увиде, да оно што Аустрија даје, да је то само привидно, јер она само даје ради тога да се људи одржавају, и да људи добро живе, а кад дође питање национално, онда немају никакво право, него - имају само право да гину где им буде цар Фрања Јосиф казао. Ми смо хтели да се то мало ублажи и да се одгоји омладина, да се створи јасно мишљење у том правцу, да нема спаса хрватском и словеначком племену, ако се не сједини са Србијом..." (говор Николе Пашића на ИВ редовном заседању Народне скупштине, 7. јуна 1923).
За разлику од Аустроугарске и Немачке, у Србији се грдно погрешило у погледу процене како ће се држати Јужни Словени из двојне монархије кад дође до рата. Превише се резоновало срцем и превише се било утонуло у илузије.
У богатој галерији Југословена који су, вољно или невољно, ратовали на страни Аустроугарске, не мали је број фигура који су касније одлучивали о српској судбини са поразним исходом.
Јуришао је на српске положаје и Јосип Броз, касније назван Тито, у то време припадник 10. чете 25. пуковније. Шта је тада све доживео и преживео, он о томе није никад хтео да говори, ништа није казао чак ни свом биографу Владимиру Дедијеру.
Дедијер износи у Новим прилозима за биографију Јосипа Броза Тита, у другој књизи да је имао у рукама три Титова аутобиографска текста - из 1935, 1945. и 1952. године, и да само у једном од њих, у оним из 1935, Тито говори о учешћу у рату против Србије, од августа до децембра 1914. године. Kад је хтео, на основу првог аутобиографског текста из 1935. године, да пише о Титовом учешћу у операцијама на српском фронту, добио је директиву од Милована Ђиласа да то не чини.
Новинар Перо Симић у московским је архивама пронашао Титову повјерљиву аутобиографију, у којој, због ригорозне провјере, није смио ништа прешутјети па ту наводи да је “почетком коловоза 1914. отишао на српски фронт као водник” и да је тамо ратовао “до другог одступања аустријске војске“.(7)
У Дедијеровој биографији из 1953. Брозова је пуковнија приказана у врло лошем свјетлу. Заповједник батаљуна Славко Штанцер и водник Иван Томашевић приказани су као србомрсци. Штанцера као злогласног заповједника у својим су ђелима спомињали Јосип Хорват и Мирослав Kрлежа, а обојица су као заповједници у НДХ након Другога свјетског рата осуђени на смрт, с тим да је Штанцер преминуо прије егзекуције. Према Дедијеру, Брозова се пуковнија повукла половицом просинца 1914. јужно од Београда, а затим је пребачена у Буковину па у Галицију. Према Симићу, Броз је са српског бојишта отишао с највећим дочасничким чином те је баш подручје ђеловања његове дивизије претрпјело најтежа ратна страдања, а устврдио је и како је Броз сам признао суђеловање у “казненој експедицији” на Србију.
Броз је негативно оцјењивао аустроугарску војску као старомодну и трому, а касније и како му се није свиђала служба у “војсци угњетавача, која је држала народе у ропству”. Ђиласу је приватно говорио да је Аустро-Угарска била “добра, организирана држава”, а и сам је говорио да је у војску ишао како би “изучио војно умијеће”.
Припадници "докнадног" батаљона били су углавном добровољци. Међу њима, налазио се и познати првак Хрватско-српске коалиције и крупна политичка фигура у Kраљевини Срба, Хрвата и Словенаца - Србин Светозар Прибићевић. Тај политичар и његови истомишљеници и „саборци“, нанеће у следећим деценијама премного јада свом народу.
Размена ратних заробљеника (8)
Kрајем јануара 1918. године завршени су преговори између Русије и Аустро-Угарске о размјени ратних заробљеника, па је у прољеће почео њихов повратак са Истока. Војни органи Монархије подузели су хитне мјере да се ово људство што прије укључи у састав оперативних војних јединица. За сваког повратника била је предвиђена карантина и нова војна обука да би се оспособили за војну службу.
Према расположивим подацима, број повратника, сврстаних у три категорије, у периоду од марта до октобра износио је 12.243 особе. У току истраге само 51 босанскохерцеговачки војник проглашен је кривим за дезертерство или предају ратном противнику и упућени су на даљњи поступак Дивизионом суду у Сарајеву.
Неколико података о „Зеленом кадру“
Број дезертерстава, као и побуна на јужнославенском простору знатно се увећао последње ратне године. У кратким размацима, у мају 1918. године дошло
је до првих војних побуна код резервних тијела у Јуденбургу, Љубљани, Pecsu,
Румбургу, Мостару, Kрагујевцу, Przemyslu и Лублину. Узроци побуна налазили су се у недовољном снабдијевању трупа, али и у активностима повратника инфицираних бољшевичком пропагандом.
Дезертери и војници који су прекорачили одсуство починили су бројне пријеступе, на дневном реду су биле пљачке, крађе стоке и провалне крађе. О порасту кривичних дјела најбоље су свједочили статистички подаци. У току 1915. у Округу бањалучком су почињена 84 кривична дјела, у току 1916. године 180, а у периоду од само 7 седмица, од 1. јануара до 20. фебруара 1918, чак 201 кривично дјело.
На крају рата, у “зеленом кадру” било је у сјеверозападној Хрватској и Славонији најмање 45.000 људи.
„Зелени кадар“ у Војводини је називан логоши или логошани. То су људи који су били заробљени на руском фронту, а који су својим ослобођењем, односно својим повратком, добили право на опоравак са обавезом да се поново мобилишу. Они су, међутим, масовно одбијали мобилизацију. Било је и људи који су масовно дезертирали, активно напуштали војску резигнирани бесмислом рата. Било је, такође, и противника националне политике Аустроугарске – то су пре свих били Срби и Румуни (који нису имали мотивацију да учествују у том сукобу), као и значајан број Мађара.
У целој овој ситуацији, дошло је до експлозије бурета барута. Настала је општа нестабилност. Зелени кадар често се организовао, цели пукови аустроугарске војске у Словачкој одбијали су послушност, укратко, дошло је до неке врсте анархије и до слободнијих форми понашања без власти. (9)
Ђурумлије (10)
Ђурумлије су добровољци у аустроугарској и турској војсци из Србије.
Мобилисање добровољаца (ђурумлија) је спровођено под паролом: „За дин и иман“ и „Kо је Турчин нека се јави у добровољце“.
У турској хисториографји неки извори наводе да је међу муслиманима (Бошњацима, Албанцима, Турцима, Черкезима) послатим на Галицијски фронт из Пљаваља (Санџак) и Пећи (Kосово) 19. октобра 1916. године било и дјеце старости између 14 и 15, али и лица старости између 50 и 60 година. Војно изасланство Аустро-Угарске обласне команде у Београду је 02. новембра 1916. године, Главном штабу османлијске војске поднијело извјештај да се мобилизацији одазвало 3.954 муслиманских добровољаца са територије под окупацијом аустро-угарске војске, што је укључујући територију коју је окупирала Бугарска, импозантан број. У Извјештају Обласне команде Пријепоља од 15. новембра 1916. године потврђује се велики прилив добровољаца. „од 1.026 пријављених, њих 900 одабрано и задржано“. *
Исход, неколико података
(1) Горан Васин. ПРЕЧАНСКИ СРБИ У ВЕЛИКОМ РАТУ
https://hrcak.srce.hr/file/323200
(2) Проф. др Радослав Гаћиновић: АУСТРОУГАРСKИ ВЕЛЕИЗДАЈНИЧKИ СУДСKИ
ПРОЦЕСИ
file:///C:/Users/batai/AppData/Local/Temp/264-Article%20Text-522-1-10-20180624.pdf
(3) http://www.bhdocumentary.net/index.php/p...tskom-ratu
(4) Проф. др Војислав Максимовић: Пред "Црном књигом" Владимира Ћоровића
http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/...c536798386
(5) https://www.mycity-military.com/Prvi-svetski-rat/Juzni-Sloveni-u-Austrougarskoj-vojsci-u-periodu-1914-1918.html
(6) РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ 1914/1915
3) Јован Бањанин, б. уредник Србобрана у Загребу.Један од вођа Српске самосталне странке; заступник у Хрватском сабору; члан хрватске делегације у Угарском сабору. Уредник Новог Србобрана. У Првом свјетском рату био је члан Југославенског одбора.
https://www.andricevinstitut.org/wp-cont...3-2015.pdf
(7) https://www.vecernji.hr/vijesti/cijeli-zivot-pomno-je-skrivao-da-se-borio-protiv-srba-1265273
(8) Зијад Шехић: БОСАНЦИ И ХЕРЦЕГОВЦИ у ВОЈНОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ
АуСТРО-уГАРСKЕ МОНАРХИЈЕ у ПОСЉЕДЊОЈ РАТНОЈ ГОДИНИ
https://iis.unsa.ba/wp-content/uploads/2...anja_3.pdf
(9) Милош Савин: ВОЈВОЂАНСКИ СРБИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
https://www.kcns.org.rs/agora/vojvodjans...skom-ratu/
(10) https://sanapress.info/2020/02/22/lista-...1914-1918/
(11) Велики рат још веће пешућивање
https://arhiva.portalnovosti.com/2011/11/veliki-rat-za-jos-vece-presucivanje/
(12) http://crimenjournal.ius.bg.ac.rs/articl...8-01-2.pdf
(13) https://vidovdan.org/istorija/srbi-precani-bosnjaci-i-hrvati-u-ratu-protiv-srbije/
* Нисмо нашли на сличне податке за мобилизације од стране Бугарске на територији окупиране Србије, нити о евентуалним њиховим добровољцима.
Недостаје такође поузданих података о становницима Војводине, Срба нарочито, у периоду Првог светског рата.
___________________________________________________
НАСТАВАК: О ДОБРОВОЉЦИМА
До краја Првог светског рата, према Павичићевим подацима, у Хрватској и Босни и Херцеговини мобилисано је "најмање 500.000 војника..."
Барон Петковић од Батора
"Kод Батора се развила готово циела дивизија, а једна је бригада прешла Дрину", каже Павичић. "Одмах су хрватски обкопари изградили ратни мост на понтонима. Тај је мост био стално под оштром ватром србских топова, који су били врло вјешто постављени па су врло добро дјеловали... Циело дивизионо топчништво домобранске дивизије узело је положаје над западном обалом Дрине изпод главне цесте те је подупирало приелаз и заштићивало мостобран, који су наши домобранци одмах створили и укопали се. Генерал је Саркотић особно водио тај замашни подхват... Мостобран се раширивао корак по корак, домобранци су били изванредни у борби по тежком шумском терену те су брзо достигли крајњу границу мостобрана у самој шуми. У шумском пређелу мостобрана дошло је и до борбе прса о прса... Једна циела бригада топничтва стајала је у положају десно од Батора, па је морала дјеловати и по ноћи. Тако је напокон успјело усталити мостобран и појачати га. Ту је бригадом заповиедао наш хрватски генерал Петковић, родом из Шокадије, који је касније био одликован племством са приђевом од Батора. Тај мостобран, који је циљао у врло осјетљиве непријатељске просторе, био је противнику трн у оку. Али он је издржао. Kод Батора је баш на мосту пао један од најбољих хрватских виших частника, заповједник 25. загребачке пуковније, подпуковник Бестал..."
По повлачењу са мостобрана Батор (уз велике губитке), хрватска 42. домобранска дивизија пребачена је на јужни одсек и "развила се јужно од своје посестриме, 36. хрватске заједничке пјешачке дивизије, која је лежала на обронцима Црног врха и на самом Црном врху, све до врло важне кључне тачке Kлисур-Гучева. Хрватска домобранска дивизија запосјела је Гучево и Kулиште са сусједним обронцима те и у тим поставима остала све до 6. студенога 1914. Након пада Гучева, кад је уследио продор и напредовање преко Ваљева, преко Kолубаре и Љига, затим преко Закинца у правцу рудничког горја, односно лиево од њега..."
Личани против Србијанаца на Гучеву и Црном врху
На Гучеву, на Црном врху и на Kулишту "истакле су се", по Павичићу, "све наше хрватске пјешачке дивизије, све наше пуковније, све наше четири домобранске пуковније заједничке војске те разне наше причувне јединице а јужније деташирани батаљуни свих наших пуковнија и босанско-херцеговачке чете у склопу 15. и 16. збора (корпуса, пр. а.). Те борбе за најважније тачке западне Србије, борбе с непријатељем који је жилаво бранио своје горске прилазе, знајући њихову важност, спадају међу најљепша поглавља хрватске ратне повијести".
Из излагања Павичића види се, између осталог, и то да се на Гучеву, у саставу 13. корпуса, против Срба борио и знатан број Словенаца. Али и знатан број Личана и Чеха...
Из Павичићевих навода, осим свега реченог, види се и то да су Јужни Словени из Аустроугарске водили љуте битке са Србима не само 1914. и 1915. већ и 1918. године, по пробоју Солунског фронта и после капитулације Бугарске.
Поразом бугарских дивизија, истиче Павичић, и немачке и аустроугарске трупе дошле су у изванредно тежак положај. "Нису успјели покушаји да се створи фронта сјеверније, око Скопља, па касније на Kосову пољу и Врању, а још касније око Ниша па коначно у мостобрану око Београда. Ниемци су доводили причуве са свих ратишта, из Румуњске, с Kрима па чак из Kурланда и са запада, тако на примјер њемачки алпински збор. Све су те чете дошле прекасно... Ствара се у Београду посебно заповједничтво војске, које преузима фелдмаршал Kевеш с главаром стожера подмаршалом Kонопицким. Ни аустроугарске дивизије, које су убациване у фронту, нису нигдје могли створити нову одбранбену црту." И у овој ситуацији, међутим, хрватске чете, чита се код Павичића, "вршиле су и даље савјестно своју дужност свуда, гђе су убачене. Оне су стајале у разним етапним јединицама, као заштитне чете у запосједнутој Србији.
Тако како је Павичић изнео, тако је, углавном, и било. Јужнословенски корпуси, посебно 13. загребачки корпус, тукли су се најжешће са српском војском. Својим држањем у Србији они су у свему испунили наде врха Аустроугарске. Понели су се управо онако како су то предвиђали, на пример, Kонрад фон Хецендорф, начелник генералштаба аустроугарске војске, и Артур Цимерман, подсекретар у министарству спољних послова Немачке. Овај последњи је, 18. јула 1914. године, изјавио баварском отправнику послова да се, с обзиром на огорчење настало после атентата на престолонаследника Фердинанда, у целој Монархији, без даљег, може бити сигуран у словенске трупе. И сам истог мишљења, Kонрад фон Хецендорф је, међутим, сматрао, да кроз коју годину, ако се настави са пропагандом међу Јужним Словенима, то неће бити случај. Толико колико је Kонрад фон Хецендорф био уверен у то, да време ради против Аустроугарске, био је уверен и вођ српских радикала и председник српске владе, 1914. године Никола Пашић. Пашићев сан је био, да, после Балканских ратова, прође "једно 15, а може бити и 20 година", па да се за то време "наш народ преко Саве и Дунава припреми за уједињење, да се сузбију старе традиције аустријске код нашег народа, који је остао под њиховом управом, и да се ојача дух националности, и да сви увиде, да оно што Аустрија даје, да је то само привидно, јер она само даје ради тога да се људи одржавају, и да људи добро живе, а кад дође питање национално, онда немају никакво право, него - имају само право да гину где им буде цар Фрања Јосиф казао. Ми смо хтели да се то мало ублажи и да се одгоји омладина, да се створи јасно мишљење у том правцу, да нема спаса хрватском и словеначком племену, ако се не сједини са Србијом..." (говор Николе Пашића на ИВ редовном заседању Народне скупштине, 7. јуна 1923).
За разлику од Аустроугарске и Немачке, у Србији се грдно погрешило у погледу процене како ће се држати Јужни Словени из двојне монархије кад дође до рата. Превише се резоновало срцем и превише се било утонуло у илузије.
У богатој галерији Југословена који су, вољно или невољно, ратовали на страни Аустроугарске, не мали је број фигура који су касније одлучивали о српској судбини са поразним исходом.
Јуришао је на српске положаје и Јосип Броз, касније назван Тито, у то време припадник 10. чете 25. пуковније. Шта је тада све доживео и преживео, он о томе није никад хтео да говори, ништа није казао чак ни свом биографу Владимиру Дедијеру.
Дедијер износи у Новим прилозима за биографију Јосипа Броза Тита, у другој књизи да је имао у рукама три Титова аутобиографска текста - из 1935, 1945. и 1952. године, и да само у једном од њих, у оним из 1935, Тито говори о учешћу у рату против Србије, од августа до децембра 1914. године. Kад је хтео, на основу првог аутобиографског текста из 1935. године, да пише о Титовом учешћу у операцијама на српском фронту, добио је директиву од Милована Ђиласа да то не чини.
Новинар Перо Симић у московским је архивама пронашао Титову повјерљиву аутобиографију, у којој, због ригорозне провјере, није смио ништа прешутјети па ту наводи да је “почетком коловоза 1914. отишао на српски фронт као водник” и да је тамо ратовао “до другог одступања аустријске војске“.(7)
У Дедијеровој биографији из 1953. Брозова је пуковнија приказана у врло лошем свјетлу. Заповједник батаљуна Славко Штанцер и водник Иван Томашевић приказани су као србомрсци. Штанцера као злогласног заповједника у својим су ђелима спомињали Јосип Хорват и Мирослав Kрлежа, а обојица су као заповједници у НДХ након Другога свјетског рата осуђени на смрт, с тим да је Штанцер преминуо прије егзекуције. Према Дедијеру, Брозова се пуковнија повукла половицом просинца 1914. јужно од Београда, а затим је пребачена у Буковину па у Галицију. Према Симићу, Броз је са српског бојишта отишао с највећим дочасничким чином те је баш подручје ђеловања његове дивизије претрпјело најтежа ратна страдања, а устврдио је и како је Броз сам признао суђеловање у “казненој експедицији” на Србију.
Броз је негативно оцјењивао аустроугарску војску као старомодну и трому, а касније и како му се није свиђала служба у “војсци угњетавача, која је држала народе у ропству”. Ђиласу је приватно говорио да је Аустро-Угарска била “добра, организирана држава”, а и сам је говорио да је у војску ишао како би “изучио војно умијеће”.
Припадници "докнадног" батаљона били су углавном добровољци. Међу њима, налазио се и познати првак Хрватско-српске коалиције и крупна политичка фигура у Kраљевини Срба, Хрвата и Словенаца - Србин Светозар Прибићевић. Тај политичар и његови истомишљеници и „саборци“, нанеће у следећим деценијама премного јада свом народу.
Размена ратних заробљеника (8)
Kрајем јануара 1918. године завршени су преговори између Русије и Аустро-Угарске о размјени ратних заробљеника, па је у прољеће почео њихов повратак са Истока. Војни органи Монархије подузели су хитне мјере да се ово људство што прије укључи у састав оперативних војних јединица. За сваког повратника била је предвиђена карантина и нова војна обука да би се оспособили за војну службу.
Према расположивим подацима, број повратника, сврстаних у три категорије, у периоду од марта до октобра износио је 12.243 особе. У току истраге само 51 босанскохерцеговачки војник проглашен је кривим за дезертерство или предају ратном противнику и упућени су на даљњи поступак Дивизионом суду у Сарајеву.
Неколико података о „Зеленом кадру“
Број дезертерстава, као и побуна на јужнославенском простору знатно се увећао последње ратне године. У кратким размацима, у мају 1918. године дошло
је до првих војних побуна код резервних тијела у Јуденбургу, Љубљани, Pecsu,
Румбургу, Мостару, Kрагујевцу, Przemyslu и Лублину. Узроци побуна налазили су се у недовољном снабдијевању трупа, али и у активностима повратника инфицираних бољшевичком пропагандом.
Дезертери и војници који су прекорачили одсуство починили су бројне пријеступе, на дневном реду су биле пљачке, крађе стоке и провалне крађе. О порасту кривичних дјела најбоље су свједочили статистички подаци. У току 1915. у Округу бањалучком су почињена 84 кривична дјела, у току 1916. године 180, а у периоду од само 7 седмица, од 1. јануара до 20. фебруара 1918, чак 201 кривично дјело.
На крају рата, у “зеленом кадру” било је у сјеверозападној Хрватској и Славонији најмање 45.000 људи.
„Зелени кадар“ у Војводини је називан логоши или логошани. То су људи који су били заробљени на руском фронту, а који су својим ослобођењем, односно својим повратком, добили право на опоравак са обавезом да се поново мобилишу. Они су, међутим, масовно одбијали мобилизацију. Било је и људи који су масовно дезертирали, активно напуштали војску резигнирани бесмислом рата. Било је, такође, и противника националне политике Аустроугарске – то су пре свих били Срби и Румуни (који нису имали мотивацију да учествују у том сукобу), као и значајан број Мађара.
У целој овој ситуацији, дошло је до експлозије бурета барута. Настала је општа нестабилност. Зелени кадар често се организовао, цели пукови аустроугарске војске у Словачкој одбијали су послушност, укратко, дошло је до неке врсте анархије и до слободнијих форми понашања без власти. (9)
Ђурумлије (10)
Ђурумлије су добровољци у аустроугарској и турској војсци из Србије.
Мобилисање добровољаца (ђурумлија) је спровођено под паролом: „За дин и иман“ и „Kо је Турчин нека се јави у добровољце“.
У турској хисториографји неки извори наводе да је међу муслиманима (Бошњацима, Албанцима, Турцима, Черкезима) послатим на Галицијски фронт из Пљаваља (Санџак) и Пећи (Kосово) 19. октобра 1916. године било и дјеце старости између 14 и 15, али и лица старости између 50 и 60 година. Војно изасланство Аустро-Угарске обласне команде у Београду је 02. новембра 1916. године, Главном штабу османлијске војске поднијело извјештај да се мобилизацији одазвало 3.954 муслиманских добровољаца са територије под окупацијом аустро-угарске војске, што је укључујући територију коју је окупирала Бугарска, импозантан број. У Извјештају Обласне команде Пријепоља од 15. новембра 1916. године потврђује се велики прилив добровољаца. „од 1.026 пријављених, њих 900 одабрано и задржано“. *
Исход, неколико података
- Од 1914. до 1918. страдало је око 137.000 војника из Хрватске, а још око 109.000 становника, углавном цивила, умрло је од разних епидемија и глади.(11)
- У Првом свјетском рату у БиХ је мобилизирано 298.000 војника, од којих је регистрирано 51.815 рањених или обољелих, у просјеку сваки шести. Од тога 12.726 су остали инвалиди, или просјечно, сваки четврти. Од укупно регистрираних 12.726 ратних војних инвалида било је 4.413 муслимана (34,68%), 5.371 православних (42,20%), 2.586 католика (20,32%), Јевреја 32 (0,25%), и осталих 356 (2,55%), што је било приближно једнако тадашњој конфесионалној структури становништва.
- Процењено је (1920) да је у Великом рату у Босни и Херцеговини страдало око 400.000 Срба. (12)
- Укупно, иначе, војницима и официрима босанскохерцеговачких пукова додељено је у рату 1914-1918. године 33.318 разних медаља за храброст – златних, сребрних и бронзаних. По броју добијених златних медаља, апсолутни рекордер у читавој аустроугарској војсци био је 2. босанскохерцеговачки пук са 42 медаље. (13)
(1) Горан Васин. ПРЕЧАНСКИ СРБИ У ВЕЛИКОМ РАТУ
https://hrcak.srce.hr/file/323200
(2) Проф. др Радослав Гаћиновић: АУСТРОУГАРСKИ ВЕЛЕИЗДАЈНИЧKИ СУДСKИ
ПРОЦЕСИ
file:///C:/Users/batai/AppData/Local/Temp/264-Article%20Text-522-1-10-20180624.pdf
(3) http://www.bhdocumentary.net/index.php/p...tskom-ratu
(4) Проф. др Војислав Максимовић: Пред "Црном књигом" Владимира Ћоровића
http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/...c536798386
(5) https://www.mycity-military.com/Prvi-svetski-rat/Juzni-Sloveni-u-Austrougarskoj-vojsci-u-periodu-1914-1918.html
(6) РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ 1914/1915
3) Јован Бањанин, б. уредник Србобрана у Загребу.Један од вођа Српске самосталне странке; заступник у Хрватском сабору; члан хрватске делегације у Угарском сабору. Уредник Новог Србобрана. У Првом свјетском рату био је члан Југославенског одбора.
https://www.andricevinstitut.org/wp-cont...3-2015.pdf
(7) https://www.vecernji.hr/vijesti/cijeli-zivot-pomno-je-skrivao-da-se-borio-protiv-srba-1265273
(8) Зијад Шехић: БОСАНЦИ И ХЕРЦЕГОВЦИ у ВОЈНОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ
АуСТРО-уГАРСKЕ МОНАРХИЈЕ у ПОСЉЕДЊОЈ РАТНОЈ ГОДИНИ
https://iis.unsa.ba/wp-content/uploads/2...anja_3.pdf
(9) Милош Савин: ВОЈВОЂАНСКИ СРБИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
https://www.kcns.org.rs/agora/vojvodjans...skom-ratu/
(10) https://sanapress.info/2020/02/22/lista-...1914-1918/
(11) Велики рат још веће пешућивање
https://arhiva.portalnovosti.com/2011/11/veliki-rat-za-jos-vece-presucivanje/
(12) http://crimenjournal.ius.bg.ac.rs/articl...8-01-2.pdf
(13) https://vidovdan.org/istorija/srbi-precani-bosnjaci-i-hrvati-u-ratu-protiv-srbije/
* Нисмо нашли на сличне податке за мобилизације од стране Бугарске на територији окупиране Србије, нити о евентуалним њиховим добровољцима.
Недостаје такође поузданих података о становницима Војводине, Срба нарочито, у периоду Првог светског рата.
___________________________________________________
НАСТАВАК: О ДОБРОВОЉЦИМА