[Змај_Баћушка]

Како ли се то могло створити?
Добро вино у воду претвор'ти.

Дал'што Срби ропство одбацише
Па се мука својих не сетише
Господом се они погоспод'ли
На велико носе су подигли
Скупо сваком крвцу проливати

Помислише да су то што нису
И да нису то што увек беше
Застидеше с' пред госпоцким светом
Застидеше с' својега порекла
Свог порекла и својег језика
Светог Саве вере православне

Па их стиже судба свакојака
Навалише на њих са свих страна
Пријатељи као и душмани
Свак' помисли последњи су дани
Навалише и Швабе и Турци
Од Богдана Љутице потомци
Постадоше над Србима ловци
А ускоци посташе ајдуци
И Бугари браћа разбраћена
Уђоше у Србију рад' плена
Кољу пале кано да су турци
Или гладни из зле горе вуци
Србин мисли Хрвати су браћа
Па душмана у загрљај хваћа
Али Хрват закле се на бомбу
Не загрљај пре ће 'ладном гробу
Страшно беше што ли дочекаше
Срби који од српства отпаше

Ко душмана за својега држи
Том на свету пријатеља нема
Ко с' одрекне својега порекла
Свог порекла и својег језика
Светог Саве вере православне
Том кукавцу душман и не треба
И много би мањи удес био
Да се јадан није ни родио

Виде Господ сред вел'ких небеса
Како Срба слобода поквари
Па му даде ропства обилато
Слободу да има камо ићи
где га коноп води кундак гони

Пишти Србин као гуја љута
Пишти љуто - Марка не дозива
Знају Срби – сахранише Марка
У помоћ се мртав не зазива
Пишти Србин пишти не каје се
Те још дубље у глиб урања се

И сви Срби ником поникоше
Те се својим јадом забавише

Виде јада усред белог града
Србима су јади додијали
На једноме по сто јада стоји
Питају се по турцима Срби
Како живет' са што мање јада
А да крвцу скупу не лијемо?

Мисле Срби – крива политика
Политику ми ћ'мо исправити
Краја јаду нашем учинити
Па се дали сви у исправљање
Но политк'у исправили нису
Ал' су себе њоме искривили

Срби грешке своје не видеше
Већ се јадим' својим забављаше

Мисле Срби – не воле нас људи
Па ћемо се њима омилити
Зашто крвцу скупу да лијемо?
Ако ли се свега одрекнемо
Нас ће ини много заволети
Па ћемо им као браћа бити
Може бити да им штогод смета
Од нашега српског православља
Па с'стадоше свега одрицати

Не знадоше кукала им мајка
Кад се човек свега свог одрекне
А тек златне вере православне
Онда срећа на прозор излази
И никада више не улази

Мржњом горе од света народи
Па их мржњом тешком омрзнуше
Ко што јунак мрзи кукавицу
И смрдљиве ноге ногавицу

Срби грешке своје не видеше
Већ се јадом својим забавише

Мисле Срби – нисмо пољубазни
Па стадоше бити пољубазни
Не би ли се мржње избавили
Сваког штују свакоме се клањ''у
Ал' не  знају кукала им мајка
Слуганова мајка најсирота
Има сина – као да га нема
Свога сина – другоме родила
Другом служи за другим се пружи
Те уместо да нестане јада
Јадови се српски умножише

И ту Срби грешке не видеше
Већ се јадом својим забавише


Кажу Срби – власт је за све крива
Због Краља нас мрзе сви народи
Што са краљем много србујемо
Да нестане свих нашијех јада
Хајмо сложно власти да мењамо
Ево нама Тита Брозовића
И његови' 'оџа и 'аџија
Чича Јанка, Коче Поповића
Ранковића, Пека Дапчевића
И Крцуна, а и Стамболића
Они јесу нама обећали
Све ће ш'њима бити потаманке
Кад ми ш'њима краља отерамо
Краљ да страда – а народ да влада
Ми смо народ биће нам потаман
Нека буде како ми хоћемо
Кад с Црвеном Звездом завладамо

А кад дође Тито Брозовићу
Црвен Царе круне 'крвављене
Црвен Звезда крвљу натопљена
Пишти Србин ко што никад није
Јер кад дође Тито Брозовићу
И његове' 'оџе и 'аџије
Башибозук из труле авлије
Чича Јанко, Кочо Поповићу
Ранковићу, Пеко Дапчевићу
И Крцуне, а и Стамболићу
Никад Србу теже не бејаше
Посав јад се у муке претвори
Па све Србе на муке вргоше

Коноп кундак гоне на стрељање
Или ропство – лудом радовање
Јадно ти је гледат' такве дане
Нема Срба – ни да их са'ране

Жестоко су срба поробили
Од слободе – ништа било није
Пишти Србин као гуја љута
Узеше му  славу и са'рану
Цркву, Васкрс, и сва четри поста
Узеше му  понос и поштење
Благог Христа и души весеље
Место Сунца тамy разаструли
Иконе му ногам' погазили
Свештенике у тамницам' побили
Храмове му рђом споганили
На Крст гробни – пса му разапели
Погубише све кнезове српске
Међу њима Бирчанин Илију
Њега мртвог – двапут погубише
Једном турци за првог устанка
Па црвени – жалосна им мајка
Погубише и мртве и живе
Све што српски дише и одише
И децу су силом отимали
Да друмови пожел'´ше Турака
Који 'ваког не чин'ше зулума

Пун су пехар жучи напунили
Српске жучи од силнијех јада
Али пехар жучи не преврну
Да се Срби на устанак дижу
Да не лију крвцу за слободу
За слободу својему народу

Ни ту Срби грешке не видеше
Већ с' јадима својим забављаше

Па свак радо иде на стрељање
Јал стрељање јали робовање
А потајно Срби србоваше
Ћутањем се од буне бранише
Па свак држи ово зло ће проћи
Дан ће сванут' неће бити ноћи

То ти виде Брозовићу Тито
виде Тито да јаче не може
Да Срб неће смрти устукнути
Ко је шта је смрт Срба сјетова
Расрбљен собом посрби Богом
Замал' Тито битку изгубио

Пито Тито шта му за радити
По свој земљи српској освећеној
Више нико смрти се не плаши
Па ће Срби српски постанути
С више мука Богу ће вапити
У своје ће српство се вратити

Ту га лукав спретно сјетоваше
Лукавством да Србе он погуби
Да се гости и да се шенлучи
Јера Срби јесу празноглави
Шенлуком ће себе да погубе
Шенлуком ће да замене веру
Те кад буде бјели дан свануо
И престану муке свакојаке
Они неће ка Богу хитати
Већ без главе по свету ходати

Тако и би то се и догоди

То послуша Тито Брозовићу
Што сјетује лукаво лукавство
Те обичаје уведе он пусте
Место славе – пусто шенлучење
Место вере – гадост и неверу
Нек се точи вино из мјешина
Лудо вино с буником мјешано
Кад буника главу ударила
Прометну се и старо и младо
Прометну се и мушко и женско
Прометну се па и расрби се
Па кад Србу бијели дан свануо
И несташе муке свакојаке
Срби јадни Богу не хиташе
Већ без главе по свету ходаше

Веру стару спрску заборав'ше
Стару веру – златно Православље
Дивне гусле и песме јуначке

Ал' је вера шта Србина чува
Ал' је Христос што Срба спасава
И његових деветсто анђела
И сви славни херојски јунаци
Воду просе до Срба доносе
Сузе роне за Србе се моле
И кад Срби ћуте прећуткују
Веру своју Златну православну

Ту ни Свеци ништа не могаше
Без да Србин малим прстом макне
Сваки чека да се Србин сети
Ко је шта је коме обећан је

Слави Тито што Срба расрби
Ш њим његове 'оџе и 'аџије
Башибозук из труле авлије
Чича Јанко, Коча Поповићу
Ранковићу, Пеко Дапчевићу
И Крцуне, а и Стамболићу
Лукавством га странцем направише
Самом себи непознат да буде
Уста шире грохотом се смеју
Како спретно управљат'умеју

Ој Србијо – шта си дочекала
Црњу судбу ни сањала ниси!

Одкад Срби – лице изгубили
Од 'ајдуци – постадоше вуци
Претке своје они опљунуше
Добром Богу леђа окренуше
А Крст часни са Цркве скинуше
Па оборе њиме оградише
Није чудо да им земан дош'о
Већ је чудо што раније није
Да је плача и да је кукњаве
Како никад до сад било није

А кад дође земан најпотоњи
Не знаш више ко је Србин који
Нити женско нити ко је мушко
Сваки има своје сокоћало
Сокоћало – и отац и мати
Јал' ђевојка јали јунак какав
Старе гусле нико и не слуша
Нико никог цени ни поштује
Нико Свеца слави ни празнује
Нико Бога другом не призива
Нит' се Богу моли ни помаља

Грешку једну Срби не видеше
Већ с' јадима својим забављаше

***

Свуда пустош адска завладала
Али Срби томе тужни нису
С' памећу су они растављени
Шенлучи се ћаром размеће се

Добри Господ са вел'ких небеса
Гледа верност потомка Савиног
Те он шаље три бела голуба
Са прелепог Храма Врачарскога
Да у Срба милоште пронађу

Полетела три бела голуба
Полетела небу под облаке
Са прелепог Храма Врачарскога
Да обиђу сву земљу Србију
И у Срба милоште пронађу
Летели су широм плавог неба
Сву Србију кругом прелетеше
Прелетеше нигде не слетеше
Милоште у Срба не нађоше

Вратише се Храму Врачарскоме
А са Храма на Небо плаветно
Добром Богу гласа да дојаве

Када Богу гласа дојавили
Беле птице небески голуби
Замаче се Сунце за облаке
Гром погоди дрво записано
Сред Такова сред српског темеља
Преломи га на двоје на троје
А уз њега и још три записа
Сред Такова среза слободнога

Али Срби тврда срца беше
Па знакове ове не видеше

Тад с' повуче дуга са небеса
Удри киша голема поплава
Разврже се река и речица
Те потопи села и градове
Куће, дворе, њиве и торове

Али Срби тврда срца беше
Па знакове они не видеше

Још и трећа снађе их невоља
Удари их куга невидљива
Чудна чума какве нигде нема
Где доктори чумом смађијани
Од доктори посташе ајдуци
И душмани гори него турци
Што лаж лажу срба обмањују
Па га туку леком и лелеком
Леко, млеко све су затровали
Поштење су сребом проиграли
Децу краду за новце их даду
Ко да више на тога се пише
Живе људе у ланцима робе
Ланцим' робе на пијацу воде
Трг тргују сребро гомилају
Кољу Срба горе него скота
Свак са Срба скида шта ком драго
Срце, бубрег, црну џигерицу
Сваког Срба у кућну тамницу
Да му није из куће изаћи
Док доктори не реше заклати
Ко им треба за свежа бубрега
Ако нема од жбира папира
Да се може ићи и кретати
Па и ваздух чисти удисати

И ту Срби тврда срца беху
Па и такве знаке не видеху

Црвен Царе побац'о мађије
Уз мађије свакакве раћије
На срца се српска нахватало
Паучина црна помрчина
А на очи навукла се мрена
А на лице црвена копрена
Ког мађије нису до'ватиле
Тог раћија пукла посред чела
Па му визир сасвим померила
Па не види што му спред очију
Па не чује шта му до ушију
Већ их воде жедне поред воде
Жеђ жеђују воду не 'ватају
Криве путе своје  н'исправљају