[Змај_Баћушка]

Владислав Петковић Дис – СА КУМАНОВА


У једноме крају старог Београда,
После тол'ких дана опет гледам њега:
Насмејана, ведра, лица увек млада,
Које му сад краси из рата белега.

Шетајући дуго, уз долазак мрака,
Причао је мени он, капетан војни,
Кога су бојеви дигли до јунака,
А случај не хтеде да буде покојни —

Причао је ствари из првога рата
С речитошћу оном што му војска дала:
Од његових речи страх не зна да хвата,
Исто тако ни лаж, клевета, ни хвала.

Он је кроз ноћ мирно ређао те слике,
Ко из какве нове, страшне авантуре:
Видело се како, сред топовске рике,
Падају војници и заставе јуре.

Видело се како, сред највећег боја,
Љубав неизмерна у срцима живи,
И кол'ко се воли отаџбина своја,
Земља вечне борбе и пропланак сиви.

Он поред осталог исприча и ово:
“Кад смо били легли код једног редута,
У бици која је дала Куманово,
Противника да би уклонили с пута

Шрапнелска нас зрна узеше за мету.
Од игре картеча заклон нам најбољи
Био је у пушци и у бајонету,
У јуришу кобном и божијој вољи.

И у оном часу када јуриш наста,
Глас један узвикну: 'Милун се не диже!'
Сви јураху пољем, ал' брат његов заста,
Кроз паклену кишу врати се и стиже

Месту где смо били, и крај брата клече.
Док с ножем на пушци лете сви војници,
Грмљава ваздухом док ко река тече,
Коју каткад људски запарају крици —

Он крај мртвог брата врши обред свети:
Пољуби војника, свећицу запали,
Поново устаде, јурну својој чети
Онако узвишен и онако мали.

Све се то десило брзо и у часу.
И док ватра смрти испред сваког зија
По мени се миље необично расу,
Јер осетих да сам то ожаљен и ја.”