17-04-2022, 01:17 PM
Српски запис из Ракинца
Преци села дивни ови
Камење су своје дали
Смедереву деспот Ђурђу
Тврђавом да нас прослави
Сваки отац градио је
Знојне муке знао своје
Да Тврђава данас стоји
Да се дичи Србин ко је
Ал'дођоше чудни дани
Турска власт нам закон била
У турака све је лажно
Лажна су времена била
Дође време у истини
Да се стоји да се збори
Скупио се народ цели
Државу да нам обнови
Први дани у слободи
Много ли се тога жели
Дође и кнез један српски
У Ракинац по потреби
Лепе су вам овде куће
А добар је видик амо
Хајте зато мила браћо
Куће да вам премештамо
Шта ће куд ће ракинчани
Узеше се припремати
И колевке и иконе
И огњиште премештати
Ал'их гледа силан кнеже
Још им нешто зборит хтеде
Да имању своме приђе
Присмета му див-дрвеће
Па он рече да се секу
Стари храсти ракинчански
Ракиначни нек их секу
Силан кнеже да не казни
Моле кнеза у сузама
Добри људи ракинчани
Немој кнеже, не ваља се
Немој запис уништати
Запис нас је од турака
Годинама сачувао
Ко ли ће нас у слободи
Којечега сачувати
Маните ме празноверци
Од дрвећа да се чувам
Кнеже српски сада ја сам
Могу и вас да одувам
Припази се добри кнеже
Какве ветре ти призиваш
Дрва српског ти си грана
Зашто дрво српско дрмаш
Немој кнеже не ваља се
Упорни су ракинчани
За куће ти не кукасмо
Ал' дрвеће ово мани
То дрвеће старије је
И од нас а и од тебе
У њему је корен овај
Да нам корен не истребе
Ако ли се кнеже решиш
Сећи ову српску грану
Можеш себе да исечеш
Да потомци твоји стану
Нећете ме одвојити
Од намере моје ине
Ја сам реко да се сече
Почињите дакле с тиме
Не можемо закукаше
Добри људи ракинчани
Секире нам дрво неће
Засећи но загребати
Кад је тако рече кнеже
Ево вама и алата
Донех вам га из Европе
Да се њиме послужите
У Европи тако кују
Ковачи су њини вешти
За дукате купује се
У прекоме граду Пешти
Тад кренуше са сузама
Ракинчани храсте сећи
Европска та секира их
Брзо храста српског реши
Кад је пало и последње
Дрво што је било запис
Удар грома зачује се
Па и кнеже ту трже се
Ладна вода са њега се
Нека чудна поче сливат
Црној земљи својој паде
И записа свог дозиват
Окупљени од свог страха
Прилазише своме кнезу
Да би чули шта то збори
Запис, запис ! – усне тресу
+ + +
Оде кнеже престави се
Потомци му ' власти били
Где храстови некад беху
Стрељану су направили
Ту се Апис обучаво
Како боље да запуца
На својега записаног
Краља ослободиоца
Краљ нам добри с Хиландара
Доне стару Хрисовуљу
Мирослава Јеванђеље
Да записи не иструну
А Аписа сјетоваше
Отаџбину круна чува
Немој! Немој! Не ваља се
Да нас ветар не одува
Нећете ме одвратити
Од намере моје ине
Европски је пиштољ добар
Да завршим брзо с њиме
Пуче пиштољ изненада
Трећег дана о Тројици
Деветсто и трећег лета
Официрског јуде хици
У том чину нечасноме
Нема славе нема части
Заверу су учинили
Силни људи жељни власти
Власт је таква да се чини
Да ни кнеже смртан није
Да се своје смрти сети
Не би несто из Србије
Па и храсте староставне
Не би секо но би чуво
Потомке му с позорнице
Власти ветар не би сдуво
У Ракинцу ливада се
Место храста пољем њише
А сећање династијско
Нема где да се запише
+ + +
Гледо Апис отаџбину
Како се у гробље слега
За све лоше што се збило
Окривише људи њега
Па су га и осудили
Краљ и народ жељни правде
Краљ којег на престо дове
Изрекну му смртне казне
Где Аписа погубише
Кедри красе погреб царски
А кедрови браћо мила
Храстови су Хиландарски
Без записа сада лежи
Међ' записаним борцима
Само цифра једна стоји
Опомена потомцима
Пет иљада двадес'седам
Стоји где би запис био
Питао се после народ
Је ли тол'ко заслужио?
Хоће ли икада моћи
Ова прича да се сврши
На свакоме од нас стоји
Дужност своју да изврши
Краљ се круне не нагледа
У Марсељу згуби главу
Комунисти убише га
Народ с којим дели правду
Немој! Немој! Не ваља се
Не слуша то нико сада
Неум! Неум! Зацари се
А неснага – кладе ваља
У народу сад је шанса
Да се конац види овом
Хоћемо ли почињати
Започнимо свак са собом
Мужеви што своју децу
Не науче ић'у цркву
Засекли су српски запис
И рађају децу мртву
Таква деца јадна биће
Паук који крви сише
Коме ли сте рађали их?
Коме да се то припише?
Жена која родит' неће
У утроби запис дави
Кад зачује песму ову
Нек се јадом својим бави
И Милоша и Лазара
У утроби погубише
Свет не памти ни турака
Да нас тако уништише
Зашто сте се мила браћо
Ви на запис намерили
Немој! Немој! Не ваља се
Поруку сте разумели
Запис није просто дрво
Покајничке сузе иште
На њему је запис Христов
Који сваку рану биште
Онај који свима суди
Запису је своме дорек
Свог записа који сече
Без записа биће довек
На крају ће и сам себе
Као запис запилати
Рђалом пилом Европском
Коју треба одбацати
Српско што је све је лепо
Све је редно, берићетно
Нека запис наш порасте
Нек се њиме краси лето
(опевано по историјским догађајима у селу Ракинцу, крај Смедеревске Паланке, његовој тужној судбини расељења и само име симболише Ракинац - мала рака. Мала рака, али као што је капљица воде у почетку мала, може изазвати и лавину, кад дође до подножја планине, тако и у ову малу раку, на крају приче, ето, може да стане - сва Србија, ако се људи не дозову памети, и не престану упорно да чине оно што сви знају да се "не ваља")
Преци села дивни ови
Камење су своје дали
Смедереву деспот Ђурђу
Тврђавом да нас прослави
Сваки отац градио је
Знојне муке знао своје
Да Тврђава данас стоји
Да се дичи Србин ко је
Ал'дођоше чудни дани
Турска власт нам закон била
У турака све је лажно
Лажна су времена била
Дође време у истини
Да се стоји да се збори
Скупио се народ цели
Државу да нам обнови
Први дани у слободи
Много ли се тога жели
Дође и кнез један српски
У Ракинац по потреби
Лепе су вам овде куће
А добар је видик амо
Хајте зато мила браћо
Куће да вам премештамо
Шта ће куд ће ракинчани
Узеше се припремати
И колевке и иконе
И огњиште премештати
Ал'их гледа силан кнеже
Још им нешто зборит хтеде
Да имању своме приђе
Присмета му див-дрвеће
Па он рече да се секу
Стари храсти ракинчански
Ракиначни нек их секу
Силан кнеже да не казни
Моле кнеза у сузама
Добри људи ракинчани
Немој кнеже, не ваља се
Немој запис уништати
Запис нас је од турака
Годинама сачувао
Ко ли ће нас у слободи
Којечега сачувати
Маните ме празноверци
Од дрвећа да се чувам
Кнеже српски сада ја сам
Могу и вас да одувам
Припази се добри кнеже
Какве ветре ти призиваш
Дрва српског ти си грана
Зашто дрво српско дрмаш
Немој кнеже не ваља се
Упорни су ракинчани
За куће ти не кукасмо
Ал' дрвеће ово мани
То дрвеће старије је
И од нас а и од тебе
У њему је корен овај
Да нам корен не истребе
Ако ли се кнеже решиш
Сећи ову српску грану
Можеш себе да исечеш
Да потомци твоји стану
Нећете ме одвојити
Од намере моје ине
Ја сам реко да се сече
Почињите дакле с тиме
Не можемо закукаше
Добри људи ракинчани
Секире нам дрво неће
Засећи но загребати
Кад је тако рече кнеже
Ево вама и алата
Донех вам га из Европе
Да се њиме послужите
У Европи тако кују
Ковачи су њини вешти
За дукате купује се
У прекоме граду Пешти
Тад кренуше са сузама
Ракинчани храсте сећи
Европска та секира их
Брзо храста српског реши
Кад је пало и последње
Дрво што је било запис
Удар грома зачује се
Па и кнеже ту трже се
Ладна вода са њега се
Нека чудна поче сливат
Црној земљи својој паде
И записа свог дозиват
Окупљени од свог страха
Прилазише своме кнезу
Да би чули шта то збори
Запис, запис ! – усне тресу
+ + +
Оде кнеже престави се
Потомци му ' власти били
Где храстови некад беху
Стрељану су направили
Ту се Апис обучаво
Како боље да запуца
На својега записаног
Краља ослободиоца
Краљ нам добри с Хиландара
Доне стару Хрисовуљу
Мирослава Јеванђеље
Да записи не иструну
А Аписа сјетоваше
Отаџбину круна чува
Немој! Немој! Не ваља се
Да нас ветар не одува
Нећете ме одвратити
Од намере моје ине
Европски је пиштољ добар
Да завршим брзо с њиме
Пуче пиштољ изненада
Трећег дана о Тројици
Деветсто и трећег лета
Официрског јуде хици
У том чину нечасноме
Нема славе нема части
Заверу су учинили
Силни људи жељни власти
Власт је таква да се чини
Да ни кнеже смртан није
Да се своје смрти сети
Не би несто из Србије
Па и храсте староставне
Не би секо но би чуво
Потомке му с позорнице
Власти ветар не би сдуво
У Ракинцу ливада се
Место храста пољем њише
А сећање династијско
Нема где да се запише
+ + +
Гледо Апис отаџбину
Како се у гробље слега
За све лоше што се збило
Окривише људи њега
Па су га и осудили
Краљ и народ жељни правде
Краљ којег на престо дове
Изрекну му смртне казне
Где Аписа погубише
Кедри красе погреб царски
А кедрови браћо мила
Храстови су Хиландарски
Без записа сада лежи
Међ' записаним борцима
Само цифра једна стоји
Опомена потомцима
Пет иљада двадес'седам
Стоји где би запис био
Питао се после народ
Је ли тол'ко заслужио?
Хоће ли икада моћи
Ова прича да се сврши
На свакоме од нас стоји
Дужност своју да изврши
Краљ се круне не нагледа
У Марсељу згуби главу
Комунисти убише га
Народ с којим дели правду
Немој! Немој! Не ваља се
Не слуша то нико сада
Неум! Неум! Зацари се
А неснага – кладе ваља
У народу сад је шанса
Да се конац види овом
Хоћемо ли почињати
Започнимо свак са собом
Мужеви што своју децу
Не науче ић'у цркву
Засекли су српски запис
И рађају децу мртву
Таква деца јадна биће
Паук који крви сише
Коме ли сте рађали их?
Коме да се то припише?
Жена која родит' неће
У утроби запис дави
Кад зачује песму ову
Нек се јадом својим бави
И Милоша и Лазара
У утроби погубише
Свет не памти ни турака
Да нас тако уништише
Зашто сте се мила браћо
Ви на запис намерили
Немој! Немој! Не ваља се
Поруку сте разумели
Запис није просто дрво
Покајничке сузе иште
На њему је запис Христов
Који сваку рану биште
Онај који свима суди
Запису је своме дорек
Свог записа који сече
Без записа биће довек
На крају ће и сам себе
Као запис запилати
Рђалом пилом Европском
Коју треба одбацати
Српско што је све је лепо
Све је редно, берићетно
Нека запис наш порасте
Нек се њиме краси лето
(опевано по историјским догађајима у селу Ракинцу, крај Смедеревске Паланке, његовој тужној судбини расељења и само име симболише Ракинац - мала рака. Мала рака, али као што је капљица воде у почетку мала, може изазвати и лавину, кад дође до подножја планине, тако и у ову малу раку, на крају приче, ето, може да стане - сва Србија, ако се људи не дозову памети, и не престану упорно да чине оно што сви знају да се "не ваља")