17-04-2022, 02:06 PM
В е с н и н а
Светог Саву бију комунисти
Кидају му и руке и ноге
И ваде му очи из лобање
Мисле тако славу заслужити
Ал'не славу праву светосавску
Откинуше цркву македонску
Спремише се и за црногорску
А Косово да дају шиптару
Круне тело вечног Светог Саве
Од круњеног отимљу имање
Шамарају свеце у кивоту
Фресколиким очи прекапају
Свештенике, браћу калуђере
Што побише што ли расрбише
Што на муке тамничке вргоше
Светац смета несветом народу
Да он живи по мери „напретка“
Са душманом у миру се живи
Ал' тај мир је „крвава превара“
Комунисти сваког облагаше
Да напредно – што сваком потребно
Прећуташе оно што ј' истина
Да напредно - исто што несвето
Свог отрова – црвену неверу
У школама силом наметали
А цркве су кључем закључали
Да би деци Бога одузели
Све то трпи Свети Отац Сава
Ал' последње отрпет' не мог'о
Што му децу србску затроваше
Небеског им хлеба одузеше
Авион је ЈАТ-ов полетео
Три-шест-седам де-це-девет Боинг
Из Шведскога града престонога
У Београд град окупирани
Се''мдес' друге уочи празника
У њему су многи комунисти
Све напредан до напредног седи
Вино пије и победу слави
Где „напредак“ Свеца победио
Па му нема спаса ни отпора
Већ му чине што је њима драго
Међу њима млада стјуардеса
Њено име слави крај од зиме
Она слуша своје послушање
Вино точи, носи и односи
Кад бејаху међи о тромеђи
Међ Њемачком, Пољском и још једном
Славном земљом Светога Горазда
Трију мора водом што напаја
А код села Србске Каменице
Што је симбол Светог Оца Саве
Србског кама – Богу посвећеног
На ком Господ Србску цркву држи
Кад зазвони звоно за вечерње
Те започе служба Светитељу
Гром удари напредни авион
Те разбаца људе комунисте
Као грудве снега – ледењаке
Да падају са ледних висина
У наручје снежне оранице
У атару Србске Каменице
Чим се рупа страхотна отвори
Многи гости вином опијени
Том рупчагом беху затечени
Док бејаху у страху и бесу
Руке склапа млада стујардеса
Вулетића Весна и моли се
Топлим срцем Живога замоли
И Светога Оца Светитеља
Да јој буде меко приземљење
Плачном срцу – весело спасење
Авионска рупа самлеваше
Све што јој се у ждрело ложаше
Предвоји се авион на пола
Комунисти осташе напредни
У напретку своме настрадаху
Из челичног кљуна испадаху
Ко буктиње са неба падаху
А назадни – робље напредњачко
У репу се тога сачуваше
Јер се свога назадног држаше
Ал' се нико тако не сачува
Ко молитвом Вулетића Весна
Док се страшно са неба падало
Њој се срце за Бога држало
Десет хиљад' метра се падало
С молитвом се није престајало
У округу Чешкоме – Дечињем
Где су Уста двери чешког града
Где Билина у Лабу улива
Лаб је река србска знаменита
Што Косово она водом крсти
А у Чешкој има имењака
Која спаја брата и небрата
Чешку – земљу Светога Горазда
И са њоме све њене комшије
Њемачку те Пољску, Аустрију
Ту у атру Србске Каменице
Бруно Хенке, шумар крајевине
Што бејаше војник Царевине
А потомак Лужичке Србије
Жирић добри од Храста Лужњака
Изашао да дрво прецепи
Своме дому огрев да донесе
Трудну жену своју да огреје
Осми месец она ухватила
Женско дете чека у утроби
Питају се како ће се звати
Сече тако суве цепанице
У срцу му љубав породице
Кад на небу праснуше громови
Заљуља се слика авиона
Из њег људи стреме запаљени
И падају к' замрзнутој земљи
Секир' баци хита да помогне
Да се нађе другом у невољи
На пропланак олупина пала
Далеко је ваља потрчати
У то и снег почео падати
Клизав терен танка поледица
Што је зову „ного-ломилица“
Ал'не хаје колено Адамско
Што у журби може погинути
Већ се жури стићи и претећи
Галоп смрти брзог коњаника
Кад се зачу из шуме јечање
С леве стране негде крај пута је
Нека жена у помоћ дозива
У густоме шибљу завучена
Нигде врата на шибљу густоме
Па је Бруно у снег залегао
Пузећи се кроз шибље прошао
Усред шибља би реп авиона
Реп што беше страшна олупина
Из њег'ноге женске извириле
Лимарију Бруно померио
Те љепоту девојку открио
Што му с' неба у криоце пала
Плавих коса лица блиставога
Дугих ногу тела гиздавога
Да ни ране што је окупале
Љепоту јој нису нагрдиле
Добри Бруно није час часио
Већ' се ратног искуства сетио
Кад рањене борце неговао
Весну србску тешку рањеницу
А са неба сретну падалицу
Преви брижно те ране ублажи
Лим ко санке ту се пронашао
С њима и њом на друм изашао
Нађоше се кола за превоза
Пут болнице где ће је збринути
И шта буде могло излечити
У тој журби једва да изусти
Како ти је име, лепотице?
Она рече Весна и заспаде.
Гледо Бруно кола амбулантна
Ниже дима и облачног неба
Укруг лед сав што се нахватао
И сав снег што се укруг накупио
Зиму што му мразом запретила
Треба кући носит' цепаница
Ту се и свог дома присетио
И у њему топлога огњишта
И крај њега миле му женице
И њиховог плода без имена
Весна –ето, име с' неба паде.
Лепо име за нашу ћеркицу
То ћу име жени предложити
Лепо име - весник крају зиме
Србску Весну састаше доктори
Један лечи напрслу лобању
Други руку, ногу поломљену
Два пршљена кичме угњечена
Трећи шаку и три прсна ребра
Што и њих су ударци пребили
Чудила се силна докторија
Да је ико мог'о преживети
Такав удар што нико не виде
И по таквом паду устанути
Што је пастир стаду осталоме
То је глава осталоме телу
Комунисти с' беху заверили
Србској цркви главу поломити
Зато глава Весни напрснула
Левим путем комунисти иду
Чине њиме лева своја дела
Лева рука и нога јој настрада
Што су цркви њене епархије
То су шаци њене прстарије
Зато прсти беху настрадали
Два пршљена кичме нагњечена
Да означе Бога и Човека
Који ломи кичму издајничку
Што се кичма другоме клањала
Ко да други добро ће донети
А не Христос вечан и бесмртан
И три су јој ребра настрадала
Где је Христос ту су и Тројица
Да се знаде у кога су ране
Да се знаде у кога ј'спасење
Седам смрти њу је мимоишло
Удар грома њу је промашио
Вртлог рупе тело не самлео
Танак ваздух груди не распуко
Ледена је струја не скамени
Страшан пад јој тело не уништи
У снегу се она не изгуби
Стари војник помоћ не одрече
Да се знаде - случајност не беше
Слабост њену – Господ оснажио
И свог Свеца Саву прославио
А „напредном“ роду поручио
Комуниста младом нараштају
Ко ли неће од Христа спасења
Ма се вине небу у висине
Усијан ће у лед и омразу
Ко се од њих људски пресалдуми
Нек не гледа пада стравичнога
Већ излаза нек тражи од Бога
Покајан ће Христу омилити
Молитвом ће живот оживети
По паду ће меко приземљити
Светом Сави дуга одужити
Каменица – праћка Давидова
Чело маша тешког Голијата
Што на Цркву србску насрнуо
Па је многа уста ућутао
Али није и жеље Дечиње
Деце Девет до Бога Светога
Глас истине од Уста Чешкога
Али се није над'о Светитељу
Христу Богу и Светој Тројици
И са њима Светој Седморици
У далекој Србској Каменици
Да ће они знака учинити
Србској деци глас с Неба донети
Да се Богу не стану надати
Бог их неће судби оставити
Увек ће им на помоћи бити
Сваком који слави Србску Славу
Светог Оца Светогорца Саву
Што завете држи и поштује
И што своју цркву помазује
Своју цркву - Христову невесту
Да са оца брига пређе сину
Да се чува Дечиње наслеђе
Стара вера златна Православна
Ако деци веру н'оставимо
Онда смо их сироте рађали
Нисмо бољи него ли керови
Родили их па у свет пустили
Без да има штита и заклона
Онда ми смо изроди народни
У нас није царског ни мрвишта
Ни државе куће ни кућишта
Нег се чека метла и метлиште
Да почисти тужно губилиште
Па је Господ Весну показао
По њој свему роду поручио
Да је зима душе на измаку
Да ће Господ пролеће донети
Весном срце зиме отоплити
Хенкелове – Адамско колено
И раније Господ обасјао
Подари им од срца порода
Име кћери с неба им посладе
Богом - душу своју да засладе
(ако има још оних који се питају: "па зашто баш стјуардесу? какве она везе има са црквом?" да одговорим контра-питањем: "није ли наша Српска Православна Црква - уствари - најбоља стјуардеса нашег народа")
Светог Саву бију комунисти
Кидају му и руке и ноге
И ваде му очи из лобање
Мисле тако славу заслужити
Ал'не славу праву светосавску
Откинуше цркву македонску
Спремише се и за црногорску
А Косово да дају шиптару
Круне тело вечног Светог Саве
Од круњеног отимљу имање
Шамарају свеце у кивоту
Фресколиким очи прекапају
Свештенике, браћу калуђере
Што побише што ли расрбише
Што на муке тамничке вргоше
Светац смета несветом народу
Да он живи по мери „напретка“
Са душманом у миру се живи
Ал' тај мир је „крвава превара“
Комунисти сваког облагаше
Да напредно – што сваком потребно
Прећуташе оно што ј' истина
Да напредно - исто што несвето
Свог отрова – црвену неверу
У школама силом наметали
А цркве су кључем закључали
Да би деци Бога одузели
Све то трпи Свети Отац Сава
Ал' последње отрпет' не мог'о
Што му децу србску затроваше
Небеског им хлеба одузеше
Авион је ЈАТ-ов полетео
Три-шест-седам де-це-девет Боинг
Из Шведскога града престонога
У Београд град окупирани
Се''мдес' друге уочи празника
У њему су многи комунисти
Све напредан до напредног седи
Вино пије и победу слави
Где „напредак“ Свеца победио
Па му нема спаса ни отпора
Већ му чине што је њима драго
Међу њима млада стјуардеса
Њено име слави крај од зиме
Она слуша своје послушање
Вино точи, носи и односи
Кад бејаху међи о тромеђи
Међ Њемачком, Пољском и још једном
Славном земљом Светога Горазда
Трију мора водом што напаја
А код села Србске Каменице
Што је симбол Светог Оца Саве
Србског кама – Богу посвећеног
На ком Господ Србску цркву држи
Кад зазвони звоно за вечерње
Те започе служба Светитељу
Гром удари напредни авион
Те разбаца људе комунисте
Као грудве снега – ледењаке
Да падају са ледних висина
У наручје снежне оранице
У атару Србске Каменице
Чим се рупа страхотна отвори
Многи гости вином опијени
Том рупчагом беху затечени
Док бејаху у страху и бесу
Руке склапа млада стујардеса
Вулетића Весна и моли се
Топлим срцем Живога замоли
И Светога Оца Светитеља
Да јој буде меко приземљење
Плачном срцу – весело спасење
Авионска рупа самлеваше
Све што јој се у ждрело ложаше
Предвоји се авион на пола
Комунисти осташе напредни
У напретку своме настрадаху
Из челичног кљуна испадаху
Ко буктиње са неба падаху
А назадни – робље напредњачко
У репу се тога сачуваше
Јер се свога назадног држаше
Ал' се нико тако не сачува
Ко молитвом Вулетића Весна
Док се страшно са неба падало
Њој се срце за Бога држало
Десет хиљад' метра се падало
С молитвом се није престајало
У округу Чешкоме – Дечињем
Где су Уста двери чешког града
Где Билина у Лабу улива
Лаб је река србска знаменита
Што Косово она водом крсти
А у Чешкој има имењака
Која спаја брата и небрата
Чешку – земљу Светога Горазда
И са њоме све њене комшије
Њемачку те Пољску, Аустрију
Ту у атру Србске Каменице
Бруно Хенке, шумар крајевине
Што бејаше војник Царевине
А потомак Лужичке Србије
Жирић добри од Храста Лужњака
Изашао да дрво прецепи
Своме дому огрев да донесе
Трудну жену своју да огреје
Осми месец она ухватила
Женско дете чека у утроби
Питају се како ће се звати
Сече тако суве цепанице
У срцу му љубав породице
Кад на небу праснуше громови
Заљуља се слика авиона
Из њег људи стреме запаљени
И падају к' замрзнутој земљи
Секир' баци хита да помогне
Да се нађе другом у невољи
На пропланак олупина пала
Далеко је ваља потрчати
У то и снег почео падати
Клизав терен танка поледица
Што је зову „ного-ломилица“
Ал'не хаје колено Адамско
Што у журби може погинути
Већ се жури стићи и претећи
Галоп смрти брзог коњаника
Кад се зачу из шуме јечање
С леве стране негде крај пута је
Нека жена у помоћ дозива
У густоме шибљу завучена
Нигде врата на шибљу густоме
Па је Бруно у снег залегао
Пузећи се кроз шибље прошао
Усред шибља би реп авиона
Реп што беше страшна олупина
Из њег'ноге женске извириле
Лимарију Бруно померио
Те љепоту девојку открио
Што му с' неба у криоце пала
Плавих коса лица блиставога
Дугих ногу тела гиздавога
Да ни ране што је окупале
Љепоту јој нису нагрдиле
Добри Бруно није час часио
Већ' се ратног искуства сетио
Кад рањене борце неговао
Весну србску тешку рањеницу
А са неба сретну падалицу
Преви брижно те ране ублажи
Лим ко санке ту се пронашао
С њима и њом на друм изашао
Нађоше се кола за превоза
Пут болнице где ће је збринути
И шта буде могло излечити
У тој журби једва да изусти
Како ти је име, лепотице?
Она рече Весна и заспаде.
Гледо Бруно кола амбулантна
Ниже дима и облачног неба
Укруг лед сав што се нахватао
И сав снег што се укруг накупио
Зиму што му мразом запретила
Треба кући носит' цепаница
Ту се и свог дома присетио
И у њему топлога огњишта
И крај њега миле му женице
И њиховог плода без имена
Весна –ето, име с' неба паде.
Лепо име за нашу ћеркицу
То ћу име жени предложити
Лепо име - весник крају зиме
Србску Весну састаше доктори
Један лечи напрслу лобању
Други руку, ногу поломљену
Два пршљена кичме угњечена
Трећи шаку и три прсна ребра
Што и њих су ударци пребили
Чудила се силна докторија
Да је ико мог'о преживети
Такав удар што нико не виде
И по таквом паду устанути
Што је пастир стаду осталоме
То је глава осталоме телу
Комунисти с' беху заверили
Србској цркви главу поломити
Зато глава Весни напрснула
Левим путем комунисти иду
Чине њиме лева своја дела
Лева рука и нога јој настрада
Што су цркви њене епархије
То су шаци њене прстарије
Зато прсти беху настрадали
Два пршљена кичме нагњечена
Да означе Бога и Човека
Који ломи кичму издајничку
Што се кичма другоме клањала
Ко да други добро ће донети
А не Христос вечан и бесмртан
И три су јој ребра настрадала
Где је Христос ту су и Тројица
Да се знаде у кога су ране
Да се знаде у кога ј'спасење
Седам смрти њу је мимоишло
Удар грома њу је промашио
Вртлог рупе тело не самлео
Танак ваздух груди не распуко
Ледена је струја не скамени
Страшан пад јој тело не уништи
У снегу се она не изгуби
Стари војник помоћ не одрече
Да се знаде - случајност не беше
Слабост њену – Господ оснажио
И свог Свеца Саву прославио
А „напредном“ роду поручио
Комуниста младом нараштају
Ко ли неће од Христа спасења
Ма се вине небу у висине
Усијан ће у лед и омразу
Ко се од њих људски пресалдуми
Нек не гледа пада стравичнога
Већ излаза нек тражи од Бога
Покајан ће Христу омилити
Молитвом ће живот оживети
По паду ће меко приземљити
Светом Сави дуга одужити
Каменица – праћка Давидова
Чело маша тешког Голијата
Што на Цркву србску насрнуо
Па је многа уста ућутао
Али није и жеље Дечиње
Деце Девет до Бога Светога
Глас истине од Уста Чешкога
Али се није над'о Светитељу
Христу Богу и Светој Тројици
И са њима Светој Седморици
У далекој Србској Каменици
Да ће они знака учинити
Србској деци глас с Неба донети
Да се Богу не стану надати
Бог их неће судби оставити
Увек ће им на помоћи бити
Сваком који слави Србску Славу
Светог Оца Светогорца Саву
Што завете држи и поштује
И што своју цркву помазује
Своју цркву - Христову невесту
Да са оца брига пређе сину
Да се чува Дечиње наслеђе
Стара вера златна Православна
Ако деци веру н'оставимо
Онда смо их сироте рађали
Нисмо бољи него ли керови
Родили их па у свет пустили
Без да има штита и заклона
Онда ми смо изроди народни
У нас није царског ни мрвишта
Ни државе куће ни кућишта
Нег се чека метла и метлиште
Да почисти тужно губилиште
Па је Господ Весну показао
По њој свему роду поручио
Да је зима душе на измаку
Да ће Господ пролеће донети
Весном срце зиме отоплити
Хенкелове – Адамско колено
И раније Господ обасјао
Подари им од срца порода
Име кћери с неба им посладе
Богом - душу своју да засладе
(ако има још оних који се питају: "па зашто баш стјуардесу? какве она везе има са црквом?" да одговорим контра-питањем: "није ли наша Српска Православна Црква - уствари - најбоља стјуардеса нашег народа")