[Змај_Баћушка]

Ж и в а  у с п о м е н а



Глед'о Србин небо премрежено
Где се небом ко страшни пауци
Јероплани шире амерички
Небом дижу с неба бомбе шаљу
Не бил'сваког убили Србина
О Васрксу четрес' и четврте

Засипали они месецима
Много мука Србину задаше

Једном када бели дан освану
У двориште од куће рођене
Играти се крену девојчица
Својој мајци радост повелика
У игри се она заиграла
Лудо дете од пет-шест година
Сирену за узбуну пречула
У склониште зато не отишла
Када наста велика тутњава
Подигла је поглед у облаке
Што Србију земљу надкружују
Црне птице – странe авионe
Зазвиждаше – бомбе побацаше
Једна од њих са њеним именом
У двориште куће у Земуну
И у песак у ком се играла
звиждућући врућа утрчала
Пуче бомба земља затресе се
Силан песак свуда разлете се
Мајке радост Матића Хелену
Преко крова кућног пренела је
Бацила је лицем на улицу
Пеп'о прекри јадну девојчицу

Од Хелене тело би читаво
Мали прст јој није зафалио
Али жар јој животни нестао
Силан удар силне и повреде
Невидљиве горе но видљиве

Јадно тело као дрво само
Не могаше о себи бринути
Поче борба за душка враћање
У то тело мало девојачко

Па су вредни ближњи га чували
Родитељи њени ојађени
Предано га срцем заливали
И од уста својих одвајали
Дан за даном и јутро за јутром
Не бил гласа из њег' дочекали
Али тело гласа не испушта
Нит' се душак у њега вратио

Чекали су па не дочекали
Битку прву они изгубише
Са животом својим се расташе

Тада браћа њена са сузама
Дуг животу они преузеше
Па заливат'они наставише
Предано и они заливали
И од уста својих одвајали
Дан за даном и јутро за јутром
Али тело гласа не испушта
Нити душак у њега враћа се

Док и браћа сама не помреше
Битку другу они изгубише
Аманета даље предадоше

С брата брига пређе братучеду
Па братучед дрво заливао
И од уста својих одвајао
Не бил' дрво суво олистало
Не бил' с' душак у њега вратио
Дан за даном и јутро за јутром
Ником дужност своју уступали
Али тело гласа не испусти
Нит' се душак у њега поврати

Трећу битку тако изгубише
те поразом рата окончаше

Тело оде - живот не остаде
Нит'се душак у њега поврати
Сви Хелену своју ожалише
Силне сузе за њоме пролише
И њеним се јадом забавише
Али свога јада не видеше

Бомбе које њу су погодиле
Погодише и сваког Србина
Љуте ране што јоште крваре
Невидљиве горе но видљиве
Жидском вером – црвеном невером
Као каквом бомбом невидљивом
Комунисти црвене дахије
Направише исто од Србије
Што и бомба од Матић Хелене
Те свак Србин једно тело пусто
Пусто тело без душка својега

Њега Свеци озго заливају
Хладном водом очи умивају
Њег' анђели и поје и хране
Али овај гласа не испушта
Лист не маје плод дрво не даје
Као суво покрај пута дрво

Зато Срба сјетова Хелена
Успомена жива остављена
Остављена – Богом подарена
Жива жена – жива опомена
Али Срби Хелену гледаше
Ал' се јада својих не сетише

Блажено је адамско колено
Које суво дрво заливаше
Те до смрти крчаг не пушташе

Ој Србине, сува дреновино!
Узми веру одбаци неверу!
Пусти гласа да знамо, чујемо
Да се душак у тебе вратио!

Иначе ће тебе прежалити
Твоји блиски што те заливаше


Жали Боже дугога живота
Када живот с душом растављен је!