[Змај_Баћушка]

Нелака беседа



Где се среће Сава са Дунавом
Бистра река са мутном судбином
Онде с' многи народ сакупио
Да би своје свеце прославио
Ход ходају – Небо прослављају
К'о што пчеле окруже матицу
Тако Срби окружише свеца
Двадесет и седмога октобра
'Иљ'''деве'сто дев'десет девете

Помен чини Патријарху Павле
Светој Петки брзој помоћници
Уз њу помен славној костурници
За слободу умрлих јунака
У прелепој црквици Ружици
Никлој ружи из белог камена
Старог замка Деспота Стефана
Још једнога уз њих српског свеца

Пред њим народ што носи терета
Кличе: Павле, Павле и крсти се
Сузе рони у руку га љуби
Не бил'кући одн'о благослова
Диван призор на очи меће се
Светројична љубав осећа се
Љуте ране срца да излечи

Када службу Богу сачинили
Онда Павле народ закрстио
Па народу 'вако бесједио
Долазим вам браћо са Косова
Са Косова поља широкога
На којем је нестало Србина

Ал'је туга моја управљена
Не на Србе којих тамо нема
Но на Србе којих више нема

А ти Срби којих више нема
То су наши преци и јунаци
Браћо моја Савини потомци
Оно што сам вид'о на Косову
Ствари које Срби учинише
Стид ме Христа и Светога Саве
Што ми Срби образ зацрнише

Оком видех што ниј'за гледање
Ухом почух што ниј'за слушање
Има л' битке да смо је добили
А да славу нисмо помрачили?

Због тога је оно изгубљено

Шта је Србин Косову радио
Хришћанин се не би поносио
Џаба што је битка добијена
Када у њој част је изгубљена
А са чашћу и витештво наше

Па ћу браћо причу испричати
Кад у време прадавне старине
Један владар судит'изаш'о је
Беше Царе Велик Македонски
Довели му да суди војника
Бахатога једног изгредника
Војник призн'о како се опијо
И друге војнике малтретир'о
Што не ваља за њег се лепило
Казниће га - случај беше јасан

Пре него би казну изрекао
За име га јуначко питао
Како ти је име бахатниче?
Упито га Велики Војвода
Александар – тада војник рече

Руком знак за казну је кренуо
Ал' Цар заст'о, те се замислио
Па војнику 'вако говорио

Како можеш ти бахати сине
Износити на зло царско име?
Слуге моје - нек оде без казне
Ал'му сада 'вако поручите
Не сме царског имена носити
И бахат се к'другом односити
Ако мисли живети без казне
Нека мења једно од двојега
Или своје име ил' владање

Ако му је до лошег владања
Нек с'остави царскога имена
Ако му је до царског имена
Нек с'остави лошега владања

То Цар рече – казну не дорече
И са тим се и заврши прича.

Продужава српски Патријарше:

Ми смо Срби од рода царскога
Собом име царства проносимо

Ал' смо Срби прво већма људи
Па смо људи рода хришћанскога
Напослетку тек још смо и Срби

Не можемо Срби да будемо
А од људи да се одљудимо

Не можемо Срби да будемо
А од Цркве своје отуђимо

Једно мора с другим постојати
Нигде нема троје без једнога
Већ то троје у љубави стоје

Чуо бесјед' окупљен народе
Многи које беседа поучи
Понашање своје исправише
Али нико није разазнао
Александра на ког је мислио
Тада беху друге старешине

Оде Павле – бесједа остаде
Прошло од тад два'ес'т једно лето
Стигоше нас и речи свечеве
Казне које нису доречене

Те видесмо у једном човеку
У човеку и једном народу
Оба лика у њему спојена
Александра бахатог војника
С њим и народ подобан војнику
Што га царе беседом спомену

Који Срби с'несрпски владају
Пред њима је понуђен изборе
Шта ли им је лакше за мењање
Или име српско ил'владање

Па нас стиже и речи поука
Овог рода српског-несрпскога
Поука је као грмљавина
Што се чује као грома претња

Бахате се - променит'се неће
Жали Боже – казна дорећ'ће се