[Змај_Баћушка]

Победа у поразу


Поранили рано у недељу
Син и отац трговци свињама
Прасиће су они припремили
Приколицу лаку товарили
Велик Ниџа Мали Николица
Стари Ниџа кантар је понео
Да би њиме прасиће мерио
Николица дете неразумно
Од својијех једанаест лета
Прасиће је у игри јурио
С псићем својим на пут нагонио

Сви прасићи у прикол'ци стоје
Ниџа наочаре метнуо је
Те пођоше пут Панчева града
На пијацу око првог маја

Комуниста тада време беше
Кад се ишло јутром за уранком
Прасад многа на ражњу пекла се
Зором се до зоре шенлучило

Лепо иш'о дан за трговину
Пос'о отац показив'о сину
Кад одједном повуче се раја
Оста једно прасе непродато

Виси подне нигде никог нема
Сви трговци кући су кренули
Јер су своје еспапе продали
Када ето једнога јунака
Тражи прасе он за викендаше

Задовољан ценом не цењка се
Тражи само за робу превоза
Викендици својој крај Долова

Трговци су били задовољни
Пазар дневни тако закључили
Уз пут им је Долово широко
Ту ће свратит' прасе доставити

Што рекоше то и учинише


Кад бејаху к викендици купца
Ту се друштво много би скупило
Све другари доброг домаћина
Трговци су прасе доставили
Отац и син на пут су кренули
Домаћин их за софру свраћаше
Јер домаћин прав'добар бејаше

Сели они да не кваре адет
Погледом се крећу на вилајет
Лепо, складно трава покошена
Викендица ко испод чекића
Газда Јован тако се он зваше
Стварно добар домаћин бејаше
Другари му много добри људи
Свак љубазан па малога нуди
Хоће л'јести хоће л'пити штогод

Николица дете неразумно
Када једе очи му се смеју
Сок кад пије – старе погледује
Ко да вели: хтео би ракије

Ту се разви по беломе дану
Разна тема као на дивану
Поменуше Јасеновац логор
Газда Јован у њему био је
Кад имаше једанаест лета
Сви за софром ником поникоше
И у црну земљу погледаше
Ал' бејседи мали Николица
Николица дете неразумно
Све је пито шта детету згодно
Јасеновац учио у школи
Ал' друго су те светске науке
А друго је жива историја
Кад је човек види пред очима

Као малог Јована довели
Не беше му девет годиница
У црн логор црњи не мож' бити
Међ'чуваре ко горске зверове
Са осталом децом Јасеновца
Мајке су им кратко потрајале
Суровост' их логорске исекле
Па су деца тако остављена
Коп копнила венама венула
Кост и кожа мука за гледање
Логораши старији што беху
Којима су муке биле тешке
Што немаше наде ни оружја
Да се спасу друге да избаве
Гледали су окопнелу децу
Где глад носи коса траву коси
Камено би срце сломило се
Али хране нема ни за кога
Ни одрасли добијали нису
А на муке многе стављени су
Те пробраше међу децом оне
Што су јаки и што ће претећи
И што нису пренежних година
Оскудног им хлеба свог даваше
Којега је и њима фалило
Сувим хлебом корицом кромпира
И последњим својим залогајем
Они битку човечју добише
Те Јована мајци сачуваше

Оста Јован жива успомена
На јунаке једнога времена
На јунаке оне истините
Без имена и без споменика
Што никога они не убише
Али један живот сачуваше

У добру је лако добар бити
Али буди човек у невреме
Кад је човек бити најважније

Суза крете Јовану из ока
Уста Јован беседа сврши се
Извину се оде к'викендици
А другови његови рекоше
Ми смо знали да тамо био је
Али никад о том ниј'причао
Колико смо другови његови
Не би ни сад он се распричао
Да га мали није запитао
Јер он беше у тим годинама
Кад је мука логорских запао

Љубазно се они извинише
Велик Ниџа Мали Николица
Отац и син трговци свињама
Пазар носе кући га доносе
Док су ишли низ зелену стазу
Гледо Ниџа својег Николицу
Лудо дете од једанајст лета
Па му кану суза на образе

Гледо Нико на оца својега
Па је оца својег упитао
Што си ми се оче замислио?
Што ли сузу ти си испустио?
Што се мешах где старији зборе?
Опрости ми оче ти на томе.
Ево сад ћу теби обећати
К'о заливен да ја ћу ћутати.
Само немој суза проливати

Гледа Ниџа својег срца чедо
Око бистро а чело паметно
Те му руку на главу ставио
Родитељски он га помазио
Није синко суза ова пошла
Због дечаштва ил'бесједе твоје
Већ се бабa 'чег тужног сетио