03-05-2022, 10:33 PM
И... хајде и ово, мада није виц. Речи ми један пријатељ, пошто је он редовно пратио 3ћи канал РТС-а, тек што се био појавио па је било свакаквих емисија. Контакт-програми, јављање уживо. Да се каже нешто, па да се добију и неке награде. Много је то било праћено. Углавном, каже, баш оставило утисак на њега, једном... делики су неке карте за биоскоп, али да се исприча највећи блам лични доживљен.
И ту је било свакаквих обичних бламова. Неко пао са бицикле, неком се раздрешиле панталоне па то виделе и девојчице... а... у један мах, јавља се један гледалац у програм и почиње своју тужну причу:
"гхрм... ја бих да испричам само ... овај... карте ми ... онај... неће требати. Ја станујем ту, у Сремчици (тј. ако се добро сећам, приградско неко насеље било), ретко долазим за град, сем кад треба неки папири да се заврше. Тако се и једне јесени нађем у центру, а скоро цео дан већ прошао, зимње доба, слабо се и види. Упалиле се оне лапме, кренуо онај ситан снег да сипи. А мене... притерало... јао где ћу од срамоте. Да улазим у фин престонички ресторан, па одмах с врата - а ди вам је ВеЦЕ? Баш не иде. Да седнем па нешто наручим... нема се пара (ово се све дешава у време кризе и хиперинфлације 90тих). Незгодно. Нисам знао после да ту негде код позоришта има јавни ВеЦе. Осврћи се лево, десно.... баш ко за инат, нигде ВеЦеа, нигде ништа згодно. А мене стисло. Кува, хоће да излети. Видим оне што празне канте из оних жардињера, дошло ми да скочим на неку од тих канти да их напуним, ако схватате шта оћу да кажем. Стрпи се, стисни се. Ако баш зашкрипи, улетећу и у неки од тих ресторана, па шта ћу, разумеће људи, мука је то. И.. .док сам тако о томе размишљао, видим... један онако добрано замрачен ћошак.. у коме нема никога. Таман. Имао сам нешто и папира. Увучем се тамо. Заузмем позицију да ме баш нико са улице не види, иза неких степеница, и ... само што сам кренуо (ту после нема стајања) упалише се горњи неки... рефлектори, поче нека музика, и на те степенице поче нароод да излази из биоскопа.... ето, испричах... овај... карте неће требати... поздрав."
И ту је било свакаквих обичних бламова. Неко пао са бицикле, неком се раздрешиле панталоне па то виделе и девојчице... а... у један мах, јавља се један гледалац у програм и почиње своју тужну причу:
"гхрм... ја бих да испричам само ... овај... карте ми ... онај... неће требати. Ја станујем ту, у Сремчици (тј. ако се добро сећам, приградско неко насеље било), ретко долазим за град, сем кад треба неки папири да се заврше. Тако се и једне јесени нађем у центру, а скоро цео дан већ прошао, зимње доба, слабо се и види. Упалиле се оне лапме, кренуо онај ситан снег да сипи. А мене... притерало... јао где ћу од срамоте. Да улазим у фин престонички ресторан, па одмах с врата - а ди вам је ВеЦЕ? Баш не иде. Да седнем па нешто наручим... нема се пара (ово се све дешава у време кризе и хиперинфлације 90тих). Незгодно. Нисам знао после да ту негде код позоришта има јавни ВеЦе. Осврћи се лево, десно.... баш ко за инат, нигде ВеЦеа, нигде ништа згодно. А мене стисло. Кува, хоће да излети. Видим оне што празне канте из оних жардињера, дошло ми да скочим на неку од тих канти да их напуним, ако схватате шта оћу да кажем. Стрпи се, стисни се. Ако баш зашкрипи, улетећу и у неки од тих ресторана, па шта ћу, разумеће људи, мука је то. И.. .док сам тако о томе размишљао, видим... један онако добрано замрачен ћошак.. у коме нема никога. Таман. Имао сам нешто и папира. Увучем се тамо. Заузмем позицију да ме баш нико са улице не види, иза неких степеница, и ... само што сам кренуо (ту после нема стајања) упалише се горњи неки... рефлектори, поче нека музика, и на те степенице поче нароод да излази из биоскопа.... ето, испричах... овај... карте неће требати... поздрав."