[Александар Динчић]

Због неких обавеза нисам могао до краја да одгледам филм, али сигурно ћу га одгледати.

Занимљив је, има различитих саговорника. Добро је што су ту као саговорници Миле Бјелајац и унук ђенерала Симовића.

А и Миле Бјелајац је за Политику написао текст о 27. марту

https://www.politika.rs/scc/clanak/50316...voj-Evropi


Ово су кључни пасуси:

"Према италијанским белешкама о разговору с Хитлером 7. јула 1940, стоји да „Југославија каква је сада неће моћи да има право грађанства у новој, од Осовине створеној Европи”. У немачким белешкама стоји да се због тренутних околности коначно решење за Југославију (мало) одлаже: „Важно је нотирати да Југославија није пријатељски наклоњена Осовини и да у ’новој Европи’ после рата неће имати право да задржи било какву данашњу форму” и да ће Фирер, „који држи све ствари у својим рукама”, одлучити о тренутку кад ће се то спровести. Хитлер је говорио о разграничењу зона утицаја и нагласио да ће, када дође време, „југословенски проблем бити разрешен према италијанским смерницама”, помињући и остале претензије.

О намерама су обавештавани сателитски, ревизионистички режими, па читамо из извештаја дипломата вишијевске Француске током лета 1940. из Рима, Будимпеште и Софије шта је појединима било обећано у комадању Југославије када дође тренутак: Далмација се предвиђа у италијанској зони, Словенија и већи део Хрватске у немачкој, Мађарској следује добар део од садашње границе до Земуна. У бугарској престоници се чуло да им је у Берлину саопштено да ће се Југославија свести на границе Старе Србије, а Грчка, која је савезник Енглеске, биће подвргнута „третману какав заслужује”.

„Примила Југославија захтеве Фирера или не, њена судбина је запечаћена. Ако прими, она још може спасти за Србију статус Словачке, ако не прими, биће потпуно уништена. На питање шта је с осталом Југославијом рекао је: Босна иде Хрватској и тако улази у саставни део Италијанског царства са статусом протектората. Словеначка иде Немцима. Остало се дели међу Мађарима, Бугарима и опет Италијанима.” Овако је свог министра обавештавао према својим изворима из сателитских амбасада у Москви посланик Милан Гавриловић 18. фебруара 1941. шифрованим телеграмом пов. бр. 145.

Да постоји ратни план Рајха и Италије за напад на Југославију, њене обавештајне службе су обавестиле највише руководство почетком јануара 1941. План који је завршен у октобру прибављен је шпијунажом 28. децембра 1940. По њему се и поступало у Априлском рату. Руководство је, нажалост, сумњало да је реч о британском подметању."

Читао сам изворе више страна о догађајима у вези 27. марта и уласка Краљевине Југославије у рат. И свако наводи на своју страну. Пучисти, чије опште гледиште дели највећи проценат формумаша на своју, Немци на своју, квислинзи на своју, Италијани на своју итд. И када се све то сабере, добија се општа научна папазјанија. Прецизније, могу су формирати више теорија о томе зашто је Југославија одбила Тројни пакт након што је он потписан. Више извора се слаже да би све било другачије да је Краљевина Југославија превентивно напала Италију, стационирала трупе у Албанији и тако лакше дошла у додир са британским снагама у Грчкој. 
Ја ћу поновити америчку теорију као најисправнију (барем по мени). 
Већ сам је у неким претходним постовима напоменуо. 
Дакле, након што су САД заузеле Гренланд, а потом Исланд и почеле да учествују у праћењу британских конвоја кроз Северно море - само је било питања дана или месеца када ће ступити у рат. Након што је Конгрес изгласао Закон о зајму и најму, јасно је било да ће се Велика Британија што више форсирати у ратним операцијама на југу Европе и у северној Африци, док би северна Европа остала као потенцијално место одакле ће САД деловати (као мамац Хитлеру). Постојала је опција да се у неутралној Шведској формира антинемачки покрет отпора, да Немци крену да га угуше, на том путу се нађу америчке, а уствати британске  подморнице и дође до конфликта којим би САД добиле легитимитет да уђу у рат. Зато је Немачка у Финској у приправности држала одређене снаге, али то је пак довело до неспоразума са Стаљином. У сплету тих догађаја, Рузвелт је на Балкан послао свог личног изасланика, пуковника Вилијама Донована. Он је нешто касније постао главни човек ОСС-а (ЦИЕ), а у то време номинални заступник Првог секретара морнарице војске САД. Људима, за које се знало да су пробритански настројени, нагласио је да ће останак у Тројном пакту, аутоматски, после рата, и победе англо-америчке коалиције, значити стављање њихових држава под међународни протекторат. То је важило за Југославију и Бугарску. Обе државе ушле су у совјетску интересну сферу, па је тако Донована претња Бугарској остала неуспуњена. Југословени, који су организовали преврат од 27. марта су ставили читаву ствар на одмеравање. 
Совјети су били изненађени британским отпором Хитлеру, а Шпанци су одустали да приступе силама Осовине након што се неуспешно окончала ваздушна битка за Велику Британију. Такође су Совјети знали да ће их Хитлер напасти након што рашчисти са Балканом (јавио Рихард Зорге након што је избегао из Немачке). С друге стране, такође су иста сазнања имали и са британске стране (последњи су сазнали од пребеглог Рудолфа Хеса). 
Тако да је у марту 1941. године било јасно да ће Совјети претећи англоамеричкој страни, јер су већ почели са Британцима да се погађају око заштите нафтоносних постројења око Персијског залива. Тек када су пробритански људи добро измерили и видели да с једне стране имају Хитлера и Италијане, а с друге стране Британце и Американце (Генерал Дил је Симовићу најавио америчку војну помоћ коју је гарантовао Вилијам Донован), али и Совјете који заузимају антинемачки став - решили су да сруше кнеза Павла, да узму власт у своје руке и да пробају да балансирају између немачког незадовољства и Западних савезника које нису изневерили, али су се бојали да би заиста Краљевина Југославија, као чланица Тројног пакта (на овај или онај начин) после рата била раскомадана и стављена под међународну шапу. Ако су Западни савезници у Версају делили Пољску, зашто би се они устручавали око Југославије?
Наравно, пучистима није било у интересу да износе теорију о америчком притиску и претњама, јер је велики проценат њих по завршетку рата нашао своје уточиште у САД. Такође, ни совјетско одмеравање им такође није одговарало због комунистичке, искључивости што је у контексту сагледавања читаве проблематике јако штетно.
Немачко гледиште углавном провејава кроз ратну штампу, нарочито плакате. Притом немачка страна крије да је оперативни план "Барбароса" (децембар 1940) наређен по сазнању да су Совјети тражили од Комитанга (Чанг Кај Шека) британске обавештајце да са њима започну преговоре око Индије и Персијског залива. Онда је Коминтерна наредила својим европским централама да почну лагано да у штампи нападају Хитлера и Немачку. Отуда они помени о "берлинско-лондонским потпаљивачима рата".
Италијанско гледиште је слично немачком. Истоветно је и квислиншко.