24-07-2022, 07:02 PM
Не знам око чега је спор.
Само Ти кажем:"Не убијај гласника."
Није моје, нити сам то чинио, да дајем предзнаке, осуђујем или не. Мени се чини да је задатак историчара да опише шта се и у којим околностима дешавало. То што то раније нисте читали или видели, може само да значи да то није промовисано у јавности, а не да о томе историчари нису већ одавно писали. Али, некоме није одговарало да се то чује и види.
Што се тиче приступања одређеног дела српског народа не својом вољом партизанима, ни ту немамо несугласица. Ево, имамо по много чему, али по нечему и различит пример, који се може упоредити са нама у ДСР.
То је пример Сирије.
Тамо су припадници ИСИЛ-а заузели огромне просторе ове државе, ваљда и 2/3 у једном тренутку, приморавајући цивилно становништво, жестоким терором, да поштује шеријатске законе у њиховом тумачењу, ратује за њих, и саможртвује се у корист ИСИЛ-а.
Када је ситуација претила да буде потпуно изгубљена, Башар ал Асад обратио се званично Руској федерацији да му војно помогне. И Путин је то прихватио и наопачке окренуо исход тог рата.
У југословенском случају, небројени су апели свих кабинета југословенских председника Влада, слободних интелектуалаца, и самог краљ Петра Другог, упућених енглеском суверену, британској Влади, америчком председнику и Конгресу, чак и самом Стаљину, да помогну напоре војске под командом Драже Михаиловића, јединог министра војног од свих земаља окупиране Европе, који је лично командовао снагама против оружаних формација Сила Осовине. Исход је познат.
То је кључно.
Победа у грађанском рату оних којима домицијални народ није дао подршку ни у минималном облику је карактеристика рата у Југославији. То покушавају да прикрију својим флоскулама званични српски историчари већ 77 година. У томе је суштина.
Само Ти кажем:"Не убијај гласника."
Није моје, нити сам то чинио, да дајем предзнаке, осуђујем или не. Мени се чини да је задатак историчара да опише шта се и у којим околностима дешавало. То што то раније нисте читали или видели, може само да значи да то није промовисано у јавности, а не да о томе историчари нису већ одавно писали. Али, некоме није одговарало да се то чује и види.
Што се тиче приступања одређеног дела српског народа не својом вољом партизанима, ни ту немамо несугласица. Ево, имамо по много чему, али по нечему и различит пример, који се може упоредити са нама у ДСР.
То је пример Сирије.
Тамо су припадници ИСИЛ-а заузели огромне просторе ове државе, ваљда и 2/3 у једном тренутку, приморавајући цивилно становништво, жестоким терором, да поштује шеријатске законе у њиховом тумачењу, ратује за њих, и саможртвује се у корист ИСИЛ-а.
Када је ситуација претила да буде потпуно изгубљена, Башар ал Асад обратио се званично Руској федерацији да му војно помогне. И Путин је то прихватио и наопачке окренуо исход тог рата.
У југословенском случају, небројени су апели свих кабинета југословенских председника Влада, слободних интелектуалаца, и самог краљ Петра Другог, упућених енглеском суверену, британској Влади, америчком председнику и Конгресу, чак и самом Стаљину, да помогну напоре војске под командом Драже Михаиловића, јединог министра војног од свих земаља окупиране Европе, који је лично командовао снагама против оружаних формација Сила Осовине. Исход је познат.
То је кључно.
Победа у грађанском рату оних којима домицијални народ није дао подршку ни у минималном облику је карактеристика рата у Југославији. То покушавају да прикрију својим флоскулама званични српски историчари већ 77 година. У томе је суштина.