09-08-2022, 01:25 PM
Наш историчар Немања Девић о рехабилитацији:
"...Е баш има једна таква ''квака'' у ''случају Калабић''. Тај човек, мрзак нам или драг, никада није добио научну биографију, нити је колико ми је познато његовом делу посвећен икада иједан академски рад (осим што се као епизодна улога помиње у радовима К. Николића и Б. Димитријевића, односно што је разрађен сегмент његове биографије везан за контроверзне догађаје из 1945/46). О њему се нису писали ни дипломски ни мастер радови, нити је ико до сада погледао комплетну архиву Горске краљеве гарде која се чува у Војном архиву, а сачувано је неколико хиљада аутентичних докумената. Да ли вам то нешто говори о нашем историјском знању на ту тему? Судија који је донео одлуку о рехабилитацији је доктор правних наука. Пресуду је образложио на 54 стране. Јесте ли је прочитали или сте само паушално пресудили сами, на основу аргумента ''реко ми један чоек'', а заправо на основу својих идеолошких предубеђења? Занимљиво је и да такви идеолошки чистунци, који се сада обавезно легитимишу са ''нисам комуниста, али...'' никада, али баш никада нису рекли ни реч против, на пример, човека сличног презимена, народног хероја Капичића, или открили злодело неког од народних хероја, по којима се данас зову наше болнице, школе, фабрике, улице и булевари...
Моја теорија је да се наше историјско знање о Другом светском рату углавном заснива на ''партизанском филму'' и визуелној представи коју смо створили. Коме је на први поглед мила брада, шубара и кокарда - тај од срца пева ''Комуњаре лажу, лажу, да си издо Чича Дражу''. Ко их се грози, налази Калабићеве прсте и на местима где никада није закорачио, попут учешћа у злочину у Вранићу децембра 1943. Као у вестернима и априори симпатијама за каубоје или Индијанце, онај коме се допала његова интерпретација Зорана Ранкића из 1982. (''Последњи чин'') - и дан данас тако замишља Николу Калабића и идентификује се са ликом који личи на Попару из ''Срећних људи''. Коме је као такав био антипатичан, до данас га замишља као кабадахију који коље ''из обести'', како нас подсети председник војвођанских антифашиста. Рекао сам сто пута и понављам 101. пут - таквом друштву нису потребни ни историчари нити било какви озбиљни радови. Своју митску историјску свест засниваће на филмовима, серијама и романима. И поново ће правити исте грешке на историјским раскршћима и, како рече Михиз, срљати у своју стару пропаст.
На крају, победница јучерашње сплачинијаде на тему Калабић јесте професорица Биљана Стојковић. Једна од политичких узданица Друге Србије и кандидаткиња коалиције ''Морамо'' за председницу Србије, показала је својом изјавом на Н1 да је не само идеолошки следбеник Озне, којој се Вучић привиђа и тамо где га нема, него пре свега и јако лош научник и симбол катастрофалних кадрова који су се зацарили на Београдском универзитету. „Veoma sam potresena presudom o Kalabićevoj rehabilitaciji, čak i lično budući da je taj čovek ubio dosta članova moje šire familije. Do pre deset godina bilo je i živih svedoka koji su pukim slučajem preživeli taj zločin u Drugovcu. Presuda je još jedan talas pojačavanja i odobravanja zverstava u našim glavama. Za vlast, to je još jedno sredstvo cepanja društvenog tkiva i razaranja svake ideje humanosti. Vučić ume da vlada samo u takvom društvu – moralno opustošenom“, kazala je Stojković.''
Професорка, како је често представљају, још раније се прославила изјавом да је Никола Калабић лично заклао њеног прадеду. Сада је појаснила да се то десило у селу Друговцу. У ком су снаге ЈВуО (''четници'') апсолутно починиле тежак злочин у априлу 1944. - али је научна историографија (чак и њен пропартизански део) показала да се Никола Калабић тада налазио у другом делу Србије, водећи борбу са партизанским снагама. Дакле, професорка, која је само симбол грактања у незнању, или није пратила историографску продукцију за коју се толико интересује у последњих 30 година - или је није читала уопште.
И да, знате кад ће да нам буде боље? Кад такви букачи буду зашли у своју мишју рупу и кад их више никад не будемо видели у медијима осим око питања која су заиста њихова струка. Уколико струку уопште имају."
"...Е баш има једна таква ''квака'' у ''случају Калабић''. Тај човек, мрзак нам или драг, никада није добио научну биографију, нити је колико ми је познато његовом делу посвећен икада иједан академски рад (осим што се као епизодна улога помиње у радовима К. Николића и Б. Димитријевића, односно што је разрађен сегмент његове биографије везан за контроверзне догађаје из 1945/46). О њему се нису писали ни дипломски ни мастер радови, нити је ико до сада погледао комплетну архиву Горске краљеве гарде која се чува у Војном архиву, а сачувано је неколико хиљада аутентичних докумената. Да ли вам то нешто говори о нашем историјском знању на ту тему? Судија који је донео одлуку о рехабилитацији је доктор правних наука. Пресуду је образложио на 54 стране. Јесте ли је прочитали или сте само паушално пресудили сами, на основу аргумента ''реко ми један чоек'', а заправо на основу својих идеолошких предубеђења? Занимљиво је и да такви идеолошки чистунци, који се сада обавезно легитимишу са ''нисам комуниста, али...'' никада, али баш никада нису рекли ни реч против, на пример, човека сличног презимена, народног хероја Капичића, или открили злодело неког од народних хероја, по којима се данас зову наше болнице, школе, фабрике, улице и булевари...
Моја теорија је да се наше историјско знање о Другом светском рату углавном заснива на ''партизанском филму'' и визуелној представи коју смо створили. Коме је на први поглед мила брада, шубара и кокарда - тај од срца пева ''Комуњаре лажу, лажу, да си издо Чича Дражу''. Ко их се грози, налази Калабићеве прсте и на местима где никада није закорачио, попут учешћа у злочину у Вранићу децембра 1943. Као у вестернима и априори симпатијама за каубоје или Индијанце, онај коме се допала његова интерпретација Зорана Ранкића из 1982. (''Последњи чин'') - и дан данас тако замишља Николу Калабића и идентификује се са ликом који личи на Попару из ''Срећних људи''. Коме је као такав био антипатичан, до данас га замишља као кабадахију који коље ''из обести'', како нас подсети председник војвођанских антифашиста. Рекао сам сто пута и понављам 101. пут - таквом друштву нису потребни ни историчари нити било какви озбиљни радови. Своју митску историјску свест засниваће на филмовима, серијама и романима. И поново ће правити исте грешке на историјским раскршћима и, како рече Михиз, срљати у своју стару пропаст.
На крају, победница јучерашње сплачинијаде на тему Калабић јесте професорица Биљана Стојковић. Једна од политичких узданица Друге Србије и кандидаткиња коалиције ''Морамо'' за председницу Србије, показала је својом изјавом на Н1 да је не само идеолошки следбеник Озне, којој се Вучић привиђа и тамо где га нема, него пре свега и јако лош научник и симбол катастрофалних кадрова који су се зацарили на Београдском универзитету. „Veoma sam potresena presudom o Kalabićevoj rehabilitaciji, čak i lično budući da je taj čovek ubio dosta članova moje šire familije. Do pre deset godina bilo je i živih svedoka koji su pukim slučajem preživeli taj zločin u Drugovcu. Presuda je još jedan talas pojačavanja i odobravanja zverstava u našim glavama. Za vlast, to je još jedno sredstvo cepanja društvenog tkiva i razaranja svake ideje humanosti. Vučić ume da vlada samo u takvom društvu – moralno opustošenom“, kazala je Stojković.''
Професорка, како је често представљају, још раније се прославила изјавом да је Никола Калабић лично заклао њеног прадеду. Сада је појаснила да се то десило у селу Друговцу. У ком су снаге ЈВуО (''четници'') апсолутно починиле тежак злочин у априлу 1944. - али је научна историографија (чак и њен пропартизански део) показала да се Никола Калабић тада налазио у другом делу Србије, водећи борбу са партизанским снагама. Дакле, професорка, која је само симбол грактања у незнању, или није пратила историографску продукцију за коју се толико интересује у последњих 30 година - или је није читала уопште.
И да, знате кад ће да нам буде боље? Кад такви букачи буду зашли у своју мишју рупу и кад их више никад не будемо видели у медијима осим око питања која су заиста њихова струка. Уколико струку уопште имају."