[Милослав Самарџић]

Браво Бенито! Ево пренећу моје виђење са малим допунама.....

Наиме, највећа и једина грешка наше војске тада је што су били на почетку поприлично попустљиви према црвеним бандитима.
Дакле, требало је наша војска још 1941. на састанцима да их све похапсе, заробе и ликвидирају. Барем те године их не би било по Србији. Тако да би до краја рата барем Србија била чиста без паравојних формација. Мислим да је Вучко Игњатовић имао ту намеру али је био спречен од Чиче. Цео ток догађаја касније би био сасвим другачији и много повољнији.

Значи добар и пресудан потез би био приоритет ликвидација црвених на свим могућим територијама где је била наша војска. Да би касније неометано могли да се усредсреде на усташе, Немце и љотићевце.

Вучко је добио одрешене руке за то, 31. октобра или 1. новембра 1941, али није успео. Просто, није било услова. Јер није било подршке у народу. Као што је Дража касније написао, свака покрајина морала је ''да искија'' ту болест. Искуство из Ужица није помогло у Источној Босни, у Источној Босни није помогло у Западној Босни, итд. У тој фази, црвене је могла да ликвидира само жандармерија, јер је за то спремана, али њу су расформирлаи Недић и Љотић, с обзиром да су им ''највећи непријатељи (били) они енглекси плаћеници на Равној Гори''.