[Милослав Самарџић]

Грешака је било, слабости такође.

Хронолошки , прва, епска, грешка са трагичним последицама је 27.март.

Стратешки - дефанзивно опредељење, што према окупаторима, што према комунистима, што према савезницима. Дефанзивну стратегију је определио геноцид и масовни злочини над цивилима, иако праведна и заштитника, водила је у пораз.

Губљење иницијативе у односу на све непријатеље од краја 1942, непознавање шире слике рата од стране вођства, кратковидост, нетактичност у ангажманима са непријатељем са једне и нетактичност у односима са представницима савезника са друге стране.

Допуштање себи умешаност у контра злочине, реваншизам, освету, па и елиминацију појединих  људи под сумњивим образложењима (комунистички јатак, на пример).

Иначе, не слажем се са Шумадинцем, ЈВ није могла урадити ништа боље контра комуниста у 1941. Нису били довољно јаки и муниције без.

Све су ово, осим једне ставке, слабости које постоје у свакој војсци - било да делује као фронтална или герилска снага. "Непознавање шире слике рата" је главно и кључно. У ствари, стрпљиво чекање сопствене пропасти. Британци су до самог краја рата играли на мамац-карту (блеф искрцавање на Јадрану) да би држали што више немачких снага у Југославији и уз обалу. То је утицало да војно и политичко руководство створи представу да савезници само што нису стигли, док лондонске владе само падају (непознавање шире слике рата).

Које стрпљиво чекање, када се организација стално шири и јача? При томе изводећи велике операције, нпр. покрет до Бикаћа 1942.