07-10-2022, 09:15 PM
Много је констатација, не може да се све селектује, па тако морам на овај начин:
Chicot:
У септембру је подигао представништво на ранг амбасаде уз похвале пољском и српском отпору. Све су то игре великих играча.
Ја:
То је 1941. година и тада је развој догађаја био сасвим друкчији. Не заборави да је Русима нарочито запело крајем августа, када им је немачка војска дошла до Дона и да су тада молили Британце да им помогну. Већ у септембру Дража појачава устанак у земљи. Пошто су Руси обновили југословенско посланство, значи да су на неки начин били задовољни британским учинком (подупирањем устанка у Југославији). Вероватно слањем немачких дивизија у Југославију уместо на Источни фронт, јер герила као таква није могла више осим да веже непријатељске трупе.
Chicot:
Исто тако, не слажем се да је Запад тада подилазио Стаљину, нарочито не због југословенског и пољског фронта какав је био тада.
Напротив, нису имали разлога за то. Знали су да Немци спремају Цитаделу и веровали да ће Совјети опет устукнути. Зато су тада и кренули драстичније да им помажу, да би источни фронт опстао.
Ja:
До тог времена, Западни савезници су само повољно опипавали терен. Мало и величали партизанску борбу у Југославији (нпр. помен патриотских снага у Хрватској). То су чинили не знајући исход немачке јесење офанзиве и Стаљинградске битке (август 1942-фебруар 1943). Када су Совјети добили битку и ојачали, најпре су кренули у дипломатску офанзиву (Стаљинови напади на југословенску и пољску владу). Британци су брже-боље почели да гасе пожар (слање прве војне мисије у партизанским редовима). И прешли на тактику блеф искрцавања (Черчил ју је најавио још у јануару 1943). Савезничка стратегија након совјетског јачања, огледала се у обезбеђењу Медитеранског залеђа у Италији и прилаза Блиском истоку (зато је дошло до десанта на Сицилији), баш као и у Грчкој (зато је помаган монархистички покрет отпора генерала Зерваса). С друге стране, Јадранско залеђе требало је држати уз помоћ партизанске и албанске гериле и зато је наређено да се Тито и Албански комунисти наоружају италијанским наоружањем. Ово је уствари био англоамерички ратнички трик како би се немачка пажња преусмерила на могући десант, а да се с друге стране настави са напредовањем у Италији. С треће стране, да Руси буду задовољни.
Тако да је то био онај моменат када је Дражина герила морала нешто да учини како би завршетак рата дочекала са победницима. И једино решење био је одлазак у Грчку и спајање са националним фронтом генерала Зерваса. Тачније, исправљање предратне грешке Југословенске војске.
Све друго, попут ширења војне организације и сл – заиста је било чекање сопствене пропасти (одлагање неминовног). Ово је уједно и одговор на Самарџићеву констатацију.
Benito:
Остаје да објасним зашто је било важно уништити било каква комунистички оружани покрет у случају окупације.
Ja:
Коминтерна је ангажовала комунисте који су деловали на Косову да помогну формирање КП Албаније. Свакако да би убацивалa наоружане комунисте у случају потребе. А тих потреба је било на претек.
Benito:
Оно што је решило питање Другог светског рата у Југославији је договор Великих сила о подели интересних сфера.
Ja:
Одлука Англоамериканаца да чувају Медитеранско залеђе и прилазе Блиском истоку, тј. Британско колонијално царство из Италије и Грчке. Зато је наређено искрцавање у Италији и помагање националног фронта у Грчкој. Југославија им се показала даљом дестинацијом за њихов приоритетни ратни циљ.
Chicot:
Колико четника је било у Црној Гори, Босни, Херцеговини, Далмацији-десетине хиљада. Колико њих је имало улогу у борби против Немаца/Италијана? Незнатно.(
Ja:
40-45.000 (према немачким извештајима).
Chicot:
Против Немаца нису могли свом снагом због неопремљености а и због страха од репресалија које су четнике погађале јер су убијани цивили претежно њима наклоњени.
Циљ је од почетка био скупљати снагу и ударити када Савезници дођу. Другим речима, не ударати их до тада.
Против Италијана нису могли, јер су их ови снабдевали , хранили, помагали логистички.
Против усташа су ратовали да би спасили становништво. Против комуниста - из истих разлога.
Комунисти су ратом против ЈВ много добијали, ови напротив, ту нису могли ништа да добију.
Ja:
Није то уопште пресудило поразу.
Савезничка балканска ратна стратегија (са њом и тријумф националних снага) није се огледала у томе ко ће се где налазити како би му се пружала помоћ. Нити пак ко више убија непријатељских војника па да добије савезничку благонаклоност. Нити ко с ким сарађује па да га савезници прогласе за издајника. Нити ко колико има људства, наоружања, територије и сл. Огледала се у томе, да се по могућству десантна или инвазиона варијанта у Грчкој, Југославији, Албанији и Бугарској примени само у крајњој нужди. А та крајња нужда била је искључиво везана за држање совјетског савезника.
Monarhist:
Да четници нису изгубили Козару и део српских западних крајева (истина мали у односу на остатак), и да је Срба у партизанима било мало (т. да су од почетка били мањина), народ би далеко лакше прихватио анти-комунистичку борбу. Самим тим пропала би и флоскула о "братоубилачком рату".
Ја:
Комунисти би се организовали на територији са већинским муслиманским и хрватским живљем. Тако да би они у том случају (анти-комунистичка борба народа западних крајева) играли на карту борбе против великосрпске хегемоније. Уз наслон на хрватске снаге (што је била распростањена појава – масовна предавања хрватских војника). Коначно, они су васкрснули свој покрет управо у тим крајевима са већинским муслиманско-хрватским живљем.
Monarhist:
Бугарске, шиптарске и евентуалне хрватске комунистичке групице биле би лако разбијене.
Ја:
У јужним крајевима су такође деловале и албанске групе које су нарочито имале симпатије према партизанској страни. Уз то су биле јаче од албанских националиста пуковника Барјактара. Такође је деловао и велики број антисрпских одреда у Македонији (ВМРО, илинденци, комите, контрачетници и др). Све ове снаге имале су видни утицај на спори развитак четничке организације и њеној територијалној ограничености. Недићеве снаге нису имале приступ највећем делу Косова, у Македонији и једном делу Врањског округа. Самим тим отпада могућност да би у таквој констелацији снага комунистичке групе биле ликвидиране. На против, оне су управо у тим крајевима ојачале када је дошло до фузионисања са бугарским и албанским комунистима. Коначно, Британци су италијанско оружје предали албанским комунистима, а ови га поделили са југословенским, уз неке територије (Кичево, Дебар и сл).
Chicot:
У септембру је подигао представништво на ранг амбасаде уз похвале пољском и српском отпору. Све су то игре великих играча.
Ја:
То је 1941. година и тада је развој догађаја био сасвим друкчији. Не заборави да је Русима нарочито запело крајем августа, када им је немачка војска дошла до Дона и да су тада молили Британце да им помогну. Већ у септембру Дража појачава устанак у земљи. Пошто су Руси обновили југословенско посланство, значи да су на неки начин били задовољни британским учинком (подупирањем устанка у Југославији). Вероватно слањем немачких дивизија у Југославију уместо на Источни фронт, јер герила као таква није могла више осим да веже непријатељске трупе.
Chicot:
Исто тако, не слажем се да је Запад тада подилазио Стаљину, нарочито не због југословенског и пољског фронта какав је био тада.
Напротив, нису имали разлога за то. Знали су да Немци спремају Цитаделу и веровали да ће Совјети опет устукнути. Зато су тада и кренули драстичније да им помажу, да би источни фронт опстао.
Ja:
До тог времена, Западни савезници су само повољно опипавали терен. Мало и величали партизанску борбу у Југославији (нпр. помен патриотских снага у Хрватској). То су чинили не знајући исход немачке јесење офанзиве и Стаљинградске битке (август 1942-фебруар 1943). Када су Совјети добили битку и ојачали, најпре су кренули у дипломатску офанзиву (Стаљинови напади на југословенску и пољску владу). Британци су брже-боље почели да гасе пожар (слање прве војне мисије у партизанским редовима). И прешли на тактику блеф искрцавања (Черчил ју је најавио још у јануару 1943). Савезничка стратегија након совјетског јачања, огледала се у обезбеђењу Медитеранског залеђа у Италији и прилаза Блиском истоку (зато је дошло до десанта на Сицилији), баш као и у Грчкој (зато је помаган монархистички покрет отпора генерала Зерваса). С друге стране, Јадранско залеђе требало је држати уз помоћ партизанске и албанске гериле и зато је наређено да се Тито и Албански комунисти наоружају италијанским наоружањем. Ово је уствари био англоамерички ратнички трик како би се немачка пажња преусмерила на могући десант, а да се с друге стране настави са напредовањем у Италији. С треће стране, да Руси буду задовољни.
Тако да је то био онај моменат када је Дражина герила морала нешто да учини како би завршетак рата дочекала са победницима. И једино решење био је одлазак у Грчку и спајање са националним фронтом генерала Зерваса. Тачније, исправљање предратне грешке Југословенске војске.
Све друго, попут ширења војне организације и сл – заиста је било чекање сопствене пропасти (одлагање неминовног). Ово је уједно и одговор на Самарџићеву констатацију.
Benito:
Остаје да објасним зашто је било важно уништити било каква комунистички оружани покрет у случају окупације.
Ja:
Коминтерна је ангажовала комунисте који су деловали на Косову да помогну формирање КП Албаније. Свакако да би убацивалa наоружане комунисте у случају потребе. А тих потреба је било на претек.
Benito:
Оно што је решило питање Другог светског рата у Југославији је договор Великих сила о подели интересних сфера.
Ja:
Одлука Англоамериканаца да чувају Медитеранско залеђе и прилазе Блиском истоку, тј. Британско колонијално царство из Италије и Грчке. Зато је наређено искрцавање у Италији и помагање националног фронта у Грчкој. Југославија им се показала даљом дестинацијом за њихов приоритетни ратни циљ.
Chicot:
Колико четника је било у Црној Гори, Босни, Херцеговини, Далмацији-десетине хиљада. Колико њих је имало улогу у борби против Немаца/Италијана? Незнатно.(
Ja:
40-45.000 (према немачким извештајима).
Chicot:
Против Немаца нису могли свом снагом због неопремљености а и због страха од репресалија које су четнике погађале јер су убијани цивили претежно њима наклоњени.
Циљ је од почетка био скупљати снагу и ударити када Савезници дођу. Другим речима, не ударати их до тада.
Против Италијана нису могли, јер су их ови снабдевали , хранили, помагали логистички.
Против усташа су ратовали да би спасили становништво. Против комуниста - из истих разлога.
Комунисти су ратом против ЈВ много добијали, ови напротив, ту нису могли ништа да добију.
Ja:
Није то уопште пресудило поразу.
Савезничка балканска ратна стратегија (са њом и тријумф националних снага) није се огледала у томе ко ће се где налазити како би му се пружала помоћ. Нити пак ко више убија непријатељских војника па да добије савезничку благонаклоност. Нити ко с ким сарађује па да га савезници прогласе за издајника. Нити ко колико има људства, наоружања, територије и сл. Огледала се у томе, да се по могућству десантна или инвазиона варијанта у Грчкој, Југославији, Албанији и Бугарској примени само у крајњој нужди. А та крајња нужда била је искључиво везана за држање совјетског савезника.
Monarhist:
Да четници нису изгубили Козару и део српских западних крајева (истина мали у односу на остатак), и да је Срба у партизанима било мало (т. да су од почетка били мањина), народ би далеко лакше прихватио анти-комунистичку борбу. Самим тим пропала би и флоскула о "братоубилачком рату".
Ја:
Комунисти би се организовали на територији са већинским муслиманским и хрватским живљем. Тако да би они у том случају (анти-комунистичка борба народа западних крајева) играли на карту борбе против великосрпске хегемоније. Уз наслон на хрватске снаге (што је била распростањена појава – масовна предавања хрватских војника). Коначно, они су васкрснули свој покрет управо у тим крајевима са већинским муслиманско-хрватским живљем.
Monarhist:
Бугарске, шиптарске и евентуалне хрватске комунистичке групице биле би лако разбијене.
Ја:
У јужним крајевима су такође деловале и албанске групе које су нарочито имале симпатије према партизанској страни. Уз то су биле јаче од албанских националиста пуковника Барјактара. Такође је деловао и велики број антисрпских одреда у Македонији (ВМРО, илинденци, комите, контрачетници и др). Све ове снаге имале су видни утицај на спори развитак четничке организације и њеној територијалној ограничености. Недићеве снаге нису имале приступ највећем делу Косова, у Македонији и једном делу Врањског округа. Самим тим отпада могућност да би у таквој констелацији снага комунистичке групе биле ликвидиране. На против, оне су управо у тим крајевима ојачале када је дошло до фузионисања са бугарским и албанским комунистима. Коначно, Британци су италијанско оружје предали албанским комунистима, а ови га поделили са југословенским, уз неке територије (Кичево, Дебар и сл).