08-10-2022, 08:36 PM
Мислим да не сагледавате сасвим јасно једну ствар - да ли се комунизам у Европи запатио једино у Србији.
То је један од мутних проблема.
Да се не увредите, није у питању познавање историјских података. Све је то у реду али не решава проблем.
Најпре, никада овде није ни прихваћен бољшевизам совјетског типа. У питању је левичарска варијанта заснована на мржњи према држави коју су створили Карађорђевићи, ако хоћете, "србијанској" држави. Поновићу оно што одувек тврдим - "југословенски комунизам" је само модификација аустро-фашизма. И, како је текао политички развој, КПЈ је све више скретао ка аустрофашизму.
Што се совјетске варијанте у Србији тиче, она је заувек ликвидирана уништењем Мустафе Голубића и његовог "Црвеног оркестра" одмах на почетку рата у сарадњи Немаца и Тита.
Комунисте нико више није ликвидирао него Тито. И, свака му част, искоренио их је. Међутим, на њихова места су долазили фашисти са запада и српске бене, опет великом већином са запада, као корисни идиоти.
Тита је свакако требало ликвидирати. То би био чист заувар. Али, Тито је из Србије 1941. побегао главом без обзира. Па су га, богами, и Црногорци и Херцеговци навијали.
Кључно питање је зашто исто нису учинили западни Срби? То је средишњи моменат српске пропасти. Ја ћу дати одговор у симболичном поређењу: Када је избио Први светски рат, Херцеговина је била јак центар отпора аустроугарској политици. Истовремено, Бања Лука је сва била окићена аустроугарским заставама. Да о Бихаћу и сл не причамо.
И, гле чуда, Бања Лука је данас опозиционо гротло у РС. На страну какав је Миле Додик. Не би био проблем опозиција, да је настројена државотворно. Али, очито није, тако да су РС одбројани дани.
Србија, њен централни део, од "ослобођења" је био дословно уништаван. Све најбоље је ликвидирано или прогнано. Та Србија данас има становника исто колико и пре 110 година. Шта је народна пропаст ако то није?
Тако се враћамо на почетно питање: да ли се комунизам запатио у Србији? Не може се дати сасвим једнозначан одговор али, очито није онолико колико изгледа.
Да се комунизам толико учврстио и раширио по Србији, имали би у власти много, бар половину, четничких унука, јер би све то до сада било покомуњарено. То би тако било.
Али, није! Не да је четничића мало, него нема ни једнога.
У још актуелној пиротехничкој влади Ане Брнабић нема ни једног четничког унука. По неки усташки или "зеленашки" потомак се може наћи, али четничке деце нема. Министри су 100% из комунистичких фамилија, 2/3 или више потомци аустроугара, не више од 30% солунашки потомци. Свуда је тако. У Србији!
То није комунистичка свест, то је окупација. Што су окупатори именом "Срби" ситуацију мења тако што је то најгори вид окупације. Глодур првих дневних новина на латиници у Србији 1915-18 био је Милан Огризовић. Ово је то исто, само много гломазније.
Да постоји национална свест, невезано за идеологију, Срби би знали да у датој гео-политичкој ситуацији, оно што је најозбиљније, тешко али оствариво, је да се одбране лева обала Дунава и Саве. Ако остане без те контроле, Србији је сасвим стегнута омча око врата. И то би могло да се оствари јер Срби у Војводини имају толико сигурну већину да могу да ликвидирају АПВ без обзира на све. Насупрот овој чињеници, са повећавањем удела Срба у становништву Војводине, сепаратистичке тенденције јачају.
Није нама свест промењена идеолошки, па смо постали комунисти, већ не можемо у својој свести да схватимо, или одбијамо да схватимо, синтагму "Срби-окупатори". Тешко нам је да се оделимо од окупатора јер се зову Срби, да разумемо да "недовршени Хрвати" нису идеолошка категорија.
ЈВуО је била војска. Војска није форматирана да решава питања националног идентитета.
То је један од мутних проблема.
Да се не увредите, није у питању познавање историјских података. Све је то у реду али не решава проблем.
Најпре, никада овде није ни прихваћен бољшевизам совјетског типа. У питању је левичарска варијанта заснована на мржњи према држави коју су створили Карађорђевићи, ако хоћете, "србијанској" држави. Поновићу оно што одувек тврдим - "југословенски комунизам" је само модификација аустро-фашизма. И, како је текао политички развој, КПЈ је све више скретао ка аустрофашизму.
Што се совјетске варијанте у Србији тиче, она је заувек ликвидирана уништењем Мустафе Голубића и његовог "Црвеног оркестра" одмах на почетку рата у сарадњи Немаца и Тита.
Комунисте нико више није ликвидирао него Тито. И, свака му част, искоренио их је. Међутим, на њихова места су долазили фашисти са запада и српске бене, опет великом већином са запада, као корисни идиоти.
Тита је свакако требало ликвидирати. То би био чист заувар. Али, Тито је из Србије 1941. побегао главом без обзира. Па су га, богами, и Црногорци и Херцеговци навијали.
Кључно питање је зашто исто нису учинили западни Срби? То је средишњи моменат српске пропасти. Ја ћу дати одговор у симболичном поређењу: Када је избио Први светски рат, Херцеговина је била јак центар отпора аустроугарској политици. Истовремено, Бања Лука је сва била окићена аустроугарским заставама. Да о Бихаћу и сл не причамо.
И, гле чуда, Бања Лука је данас опозиционо гротло у РС. На страну какав је Миле Додик. Не би био проблем опозиција, да је настројена државотворно. Али, очито није, тако да су РС одбројани дани.
Србија, њен централни део, од "ослобођења" је био дословно уништаван. Све најбоље је ликвидирано или прогнано. Та Србија данас има становника исто колико и пре 110 година. Шта је народна пропаст ако то није?
Тако се враћамо на почетно питање: да ли се комунизам запатио у Србији? Не може се дати сасвим једнозначан одговор али, очито није онолико колико изгледа.
Да се комунизам толико учврстио и раширио по Србији, имали би у власти много, бар половину, четничких унука, јер би све то до сада било покомуњарено. То би тако било.
Али, није! Не да је четничића мало, него нема ни једнога.
У још актуелној пиротехничкој влади Ане Брнабић нема ни једног четничког унука. По неки усташки или "зеленашки" потомак се може наћи, али четничке деце нема. Министри су 100% из комунистичких фамилија, 2/3 или више потомци аустроугара, не више од 30% солунашки потомци. Свуда је тако. У Србији!
То није комунистичка свест, то је окупација. Што су окупатори именом "Срби" ситуацију мења тако што је то најгори вид окупације. Глодур првих дневних новина на латиници у Србији 1915-18 био је Милан Огризовић. Ово је то исто, само много гломазније.
Да постоји национална свест, невезано за идеологију, Срби би знали да у датој гео-политичкој ситуацији, оно што је најозбиљније, тешко али оствариво, је да се одбране лева обала Дунава и Саве. Ако остане без те контроле, Србији је сасвим стегнута омча око врата. И то би могло да се оствари јер Срби у Војводини имају толико сигурну већину да могу да ликвидирају АПВ без обзира на све. Насупрот овој чињеници, са повећавањем удела Срба у становништву Војводине, сепаратистичке тенденције јачају.
Није нама свест промењена идеолошки, па смо постали комунисти, већ не можемо у својој свести да схватимо, или одбијамо да схватимо, синтагму "Срби-окупатори". Тешко нам је да се оделимо од окупатора јер се зову Срби, да разумемо да "недовршени Хрвати" нису идеолошка категорија.
ЈВуО је била војска. Војска није форматирана да решава питања националног идентитета.