[sagus]

Како је то било други дан напада? Да ли је неко спреман за овакве услове? Водио сам дневник кад год сма имао мало слободног времена којег је било јако мало.

11.04.1999. године Кошаре
Васкрс. Али крвави Васкрс. Два дана пре Васкрса, мучне борбе по граници. Јаки удари многобројнијих непријатеља са свих страна. Опет смо у Батуши. Опет наређење вас четворица идете ту. Уз нас је сада цео вод, који остаје да нам да подршку у шуми код Опљаза. А наше среће нигде. Бар нас је више него пре. Рече "човек " имате и подршку наших они су изашли већ горе на границу чекају да се караула ослободи па да заузму положај. Са нама је Ђуровић. Други вод на челу са кап.1.класе Кошанином креће из правца Шабанових ливада. Полази свако на своју линију борбе. Ниједан од нас није одбио наређење. Пењемо се ка караули, а у глави се опраштам са животом, са породицом и свим што је до тада било. И у таквој ситуацији опет нас четворица причамо и смејемо се као да смо пошли на журку јер можемо до Бандере. После тога морамо да неприметно приђемо, и опет неких 25 терориста да "сјебемо" како нам изда наређење ком. борбене групе који се лично уверио да их има 25. Каже човек био је горе и видео. Рече нам тако када је издао наређење. Па побогу што их не поби кад си био горе питах га? Каже увек имаш да нешто питаш и да коментаришеш. Имам, јер идемо горе сви да погинемо., па још не смем ни да питам зашто? А то зашто нема значаја ако смо пре тога рекли РАЗУМЕМ!!! Моторола. Чују се остали како прилазе положајима..На Бандери видимо неког војника како тресе крпу шарена карирана. Ваљда јео. Подигнемо руку у знак поздрава,он узврати. Рекох ипак овај сада није слагао. Креће ћутање до карауле. Чују се неки узвици..музика..даире..шта већ. Покојни Мандић први долази до неког дрвета заузима положај. Ја иза њега. Костић иза мене а иза њега покојни Илић. Чује се жестока пуцњава по Маја Глави..Глави..Молићу..Бацам поглед на вис изнад нас, трчи војник и показује у нашем правцу. Утихну музика крену јака ватра ка нама. Тај војник је био шиптарски извиђач. Имам осећај да на нас пуца 1000 људи из свег могућег наоружања. На наш један рафал чини ми се узврате још њих 1000. Безнадежна ситуација нас четворица њих 2500. Лагано нас опкољавају, више нема мимике и панмтомиме. Реко Мандо види онај ментол би у праву само не знам где је видео 25 терориста. Или је само знао да броји до 25. Утихну ватра. Костић и покојни Илић се вратише назад, остало је да и нас двојица идемо ка њима. Ал опет почеше да пуцају само су много ближе и има их машала као мрава. Као узвраћамо кратким рафалима један до другог смо. Ал која вајда што узвраћамо. Каже ајмо на три четри да бежимо назад до кривине па шта буде. Тако и би. Под јаком ватром на сву срећу смо се придружили њима двојици. Вукли смо један другог за опасач док смо трчали. Опет је престала њихова ватра. Враћамо се до Бандере где су остали из вода где видесмо оног што тресе крпу. Седнемо код нека два дрвета. Учини ми се да су танка па пређем код једног кога је гром погодио. Добар заклон. Ту су Ђура, Тодор, Бурдуш, Станић, Зоки и сви остали.
Бурдуш запали цигарету. Један дим, други. После трећег чудо. Са свих страна креће пуцање ка нама. Лагано нас опкољавају. Подигао се онај што тресе крпу. Није наш на рамену му ознака Учк. Тодор га 84-ком обори. Пуца се са свих страна нит се шта чује нит знамо одакле их толико. Добра борба вод против 2500 терориста. Ваљда је било наређење да се вратимо на резевни положај ко још чује у киши метака шта ко прича. Неко ме гура у раме и каже бежи назад рекли су повлачење. То је Тодор. А где назад немамо куд ни на једну страну. Трчи ко те пита где. Обруч се сужава ватра све јача. Мало смо се раздвојили и на срећу извукли ниже. Ватра не јењава. Стижем до осморице наших питам где су остали кажу немамо појма ми смо на ову страну отишли остали куд који. Крећемо назад до руба шуме. Испред ливада коју треба претрчати до једног склоништа да би опет заузели неки положај за борбу. Крећу један по један. Остајемо на рубу шуме ја, Костић, Станић, а њих 6 су испод тог склоништа дају подршку. Нема више времена за један по један да претрчавамо. Сада се види буљук терориста који трче и пуцају у нашем правцу. Крећемо сва тројица па шта нам Бог да. Близу тог склоништа се чује неко шишатање. Граната пада само осетих топло и притисак неки. Отварам очи седнем видим Костића како лежи на стомаку и јауче. Станићу крвава рука тресе се и гледа у њу. Нога ме откида од детонације. Дођем до њих питам Коле шта је каже брате контузован сам не могу да се покренем. Станића гелер окрзнуо по руци. Подигнемо Колета и код тог склоништа га пренесемо код осталих. Распоредили се и опет узвраћамо до момента када схватимо да они мимо руба шуме не прелазе. Мислили су да су ту тенкови. Борба траје без престанка сат, два-три немам појма колико више. Ми не пуцамо јер би нас тако поклопили артиљеријом. Натерала мала нужда на срећу па онако на боку је и вршим. Напокон престаше да пуцају. Мир за уши. Дође Манда, Бели, Ђура и остали, кажу идемо доле ниже да се договоримо како и шта даље мора се опет горе изаћи. Опет команда да се враћамо горе али прво да однесемо на један вис граничарима батерије од моторола јер су њихове празне. Овога пута опет Мандић, ја, Костић и сада уместо Илића Милић. Излазимо на вис. Чекамо, нигде никог, када ето иде група од 9 војника, каже Манда наши граничари. Али то је била чеона патрола. Покријемо се неким лишћем каже Манда дај да их побијемо. Ал за мало. Из шуме се појављују уредно у строју по двојица обучени у немачке униформе са црним капама и кабаницама терористи. 918 њих пролази изнад наших глава на само пола метра. Страх је невиђен, а командант борбене групе навалио ко мутав на моторолу да пита јесмо ли се срели са граничарима. Угасили смо мотороле док ови нису прошли и спустимо се ниже. Чује се пуцњава свуда по Јуничким планинама. Ту долазе граничари са капетаном, а ми се враћамо горе на неки положај. С' времена на време рафал из бровинга и аутоматске пушке.
Проверено нема више оне болументе само њих двојица као застрашују. Остали се пребацили ка Шабановим ливадама и ту се пренела јака ватра. Покојни Кошанин је ту са 2.водом. Трпе јаку ватру, а помаже им противавионски топ који су запленили са карауле. Међу неким стенама је. Код нас Мита је погођен са 5,56 у оквире који су му на панциру са бока. Окрзнуо га преко лица и рамена. 2.вод сада бије своју битку. Нас деветорица смо ту ал` која помоћ и вајда када смо далеко. У једном моменту на моторолу се чује Кошанин каже минус један - знак да је неко погинуо и рече "Ђурице јебаћу ти мајку кад сиђемо у Батушу ". Питамо ко он каже без приче на вези смо. Трпимо јаку ватру. Једина помоћ је скидати оног ко седне на противавионски топ. Лагано снајпером Манда и ја са ``цецом`` пуцамо. Нико није наредио нит ко зна одакле снајпер бије. Али и даље недоумица ко је минус један. Пред сумрак да не дужим у детаље све би трајало 24х колико и борба тај дан. Наређење је да рањене спустимо у Батушу, а нас 9 да останемо у заседи на Кошарама. Кошанин је љут и псује која заседа. Ипак наређење је наређење. Тужна вест. Минус један је водник прве класе Драган Комарица. Погођен код пања снајперским зрном у главу, на месту мртав. Неизмерна неверица и туга. Догађај око погибије покојног Комарице може тренутно испричати само онај ко је био ту уз њега и Кошанина. Ово је део борби тог крвавог Васкрса. Преко ноћи Станић је оседео од страха. На хиљаде терориста су били око нас и пролазили поред заузимајући положаје за даље борбе.
П.С. Од тога дана до дан погибије слушали смо наређења кап.1.класе из специјалне јединице војне полциије Срђана Кошанина, наређења мајора Мартина, капетана Крла, иако је командант борбене групе издавао своја ненормална наређења. Неизмерно поверење у Кошанина, Мартина и Крла се исплатило. Много живота су спасили тим наређењима. Био је величина од човека као и Ђуровић Александар. Инфорамција о погинулим из других јединица још више је појачало тугу и бес у нама. На Васкрс, 11. априла током битке за Кошаре, на Опљазу погинули су водник Васојевић Иван звани Јагуар, војници Божић Миленко, Бјелобрк Дарко, Богосављевић Предраг и службени пас Листер. Погинули су када су их на превару преобучени у наше униформе убили шиптарски терористи. На коти 502, погинуо је војник Драган Милићевић Шумар док је својим саборцима држао одступницу како би се извукли из шиптарског обруча. У рејону Маја главе, страдала су три војника: Поповић Симо из вода за интервенцију, Илић Радиша и Богосављевић Иван са карауле Морина у сукобу са шиптарским терористима који су их чекали у заседи док су носили муницију и храну за интервентни вод на првој линији. Припадници 53 граничног батаљона и 125 мтбр.
(Писано 17.04.1999 Батуша)