21-03-2023, 08:17 PM
Госпођица Аида Хаџиалић, посланица шведског парламента (Риксдага) из редова Социјал-демократске радничке партије (социјалисти) у тексту за високотиражне "Дневне вести" (Dagens Nyheter): "Попуштање злочинцима не води миру у Украјини"
Тескт преводим и преносим у целости:
" Пре годину дана почела је руска агресија против Украјине. За то време десетине хиљада људи су убијени. иако право није за сада успело да коначно утврди која међународна кривична дела су почињена, све индиције указују на то да Русија извршава геноцид над Украјинцима. на западу воља је била велика да се помогне Украјини. Истовремено, појављјују се и забрињавајуће тенденције.
Француски председник Емануел Макрон жели да да Русији безбедносне гаранције у успостављању мира. Он је и раније истицао да је важно да се Русија не понизи у рату. Прошле године наишао је на међународну критику, када је предложио да Украјина преда делове свог суверенитета у замену за мир.
Савезни канцелар Улаф Шолц је недавно самоуверено изјавио да Немачка неће прихватити једну такву успоставу мира. Истовремено је чак и Шолц критикован. Не само због његовог кашњења у војној подршци Украјини. После разговора са председником Путином прошлог лета саопштио је три тачке за успоставу мира у Украјини. На првом месту је био прекид ватра. Међу Шолцовим тачкама није било захтева да руске снаге одмах напусте Украјину.
Недоследности изазивају забринутост. Мала реторичка "клизања у разговорима" почела су да се погоршавају. У Шведској предлажу полемичари као Гудрун Шиман један условни мир да би се прекинуо рат. Они такође критикују и западно слање оружја Украјини.
То је опасна реторика. Не мора се копати далеко по прошлости да би се видело до чега може довести политика попуштања.
Петог априла 1992. српске снаге напале су Босну, након што су раније напале Словенију и Хрватску. Етничка чишћење извршена су највише заједно са агресију, са циљем да се поново оствари ултранационалистички сан о Великој Србији.
Међународна заједница је одговорила ембаргом на оружје. Ову спољнополитичку линију подржавала је Шведска са намером да се конфликт смањи. Одлука је ипак имала обрнут ефекат. Секретар УН Кофи Анан касније је описао како "ембарго на оружје није учинио ништа више него да замрзне војни балан у бившој Југославији. Он (ембарго) је задршао огромну српску војну доминацију и одузео Босни и Херцеговини право на самоодбрану".
Током преиода измешу 1992-1995 УН су изабрале да стационирају миротворне трупе у Босни преко Заштитних снага Уједињених нација (Унпрофор). Трупе су биле лако наоружане и нису учествовале у конфликтима. Због тога су војници виђени често као лаке мете. Више пута трупе УН-а узимене су за таоце. Њихови животи кориштени су као тацне у игри преговора, са циљен да се добију нова попуштања. Ипак, било је и изузетака.
Један од изузетака био је Нордбат 2, шведско-дански оклопни батаљон који се налазио у саставу Унпрофора, и био је под командом пуковника Улфа Хенриксона. Нордбат 2 супротставио се злочинима против човечности. Иако је њихов мандат био ограничен, батаљон је изабрао да извршава свој задатак у складу са главном директивом: заштита цивилног становништва. Одговарали су на војне нападе, и тиме спасили стотине живота.
Заслуге Норбата 2 могу се ставити у контраста заслугама холандских снага Дучбата (Холандског батаљона-прим. прев.), који је имао за аздатак да одржава "безбедносну зону" којом су Сребреницу прогласиле УН, и одатле су хиљаде цивила морали да побегну.
Недовољно наоружани војници УН-а нису пружили отпот снагама боснских Срба које су у јулу 1995 ушле у енклаву. Иако је подручје било под заштитом УН-а, цивилно становништво је препуштено снагама босанских Срба под вођством генерала Ратка Младића. Преко 8000 особа убијено је за неколико дана у геноциду.
Након војне интервенције САД-а и НАТО-а борбе у Босни су престале 1995. Рачуна се да је преко 100 000 људи убијено у оквирима политике неутралности која се до тада водила. Многи од њих су били цивили који су ликвидирани путем систематски извођених ратних злочина.
Након међународних притисака Босна је приморана да седне за преговарачки сто. Хрватска, Босна и Србија потписале су Дејтонски споразум. Босна је подељена у два ентитета. Успостављен је крхки мир у замену за то да се босански Срби - освајачи, награде са контролом преко 49 процената државне територије.
Дејтонски споразум представља врсту праксе у мешународној политици, када се агресивној страни у нападачком рату дају уступци са циљем да се конфликт замрзне. Западни Балкан тада је претворен у једну нестабилну зону.
Председник српског сепаратистичког ентитета у Босни, Милорад Додик, стално прети новим ратом. недавно је доделио медаљу Владимиру Путину, као израз захвалности руском председнику за његове заслуге. Током истог периода, националистички милитанти-подржани од стране Додика - палили су пиротехнику на мосту у Вишеграду, којег је описао нобеловац Иво Андрић, да би прославили геноцид над Бошњацима. Истовремено Додик прети да ће поново основати војску.
Ја желим да упозорим на уступке освајачима. У корак са тим да санкције против Русије слабе и са тим да ова земља наставља да води свој економски рат против Европе, почеће да се чују све више гласова који захтевају моментално завршење рата. Међународни лидери на западу, погођени економским стањем, почеће да се колебају у својој подршци. Све више гласова тражиће условни мир. Радикални националистичк ипокрети - финансирани руским интересима - почеће да чине све да ослабе подршку Украјини.
Пошто се руска агресија наставља, ми морамо да се подсетимо да насиље не престаје након уступака. Уместо тога, компромиси се тумаче као слабост, што ствара нов простор за нове злочине против међународног права са циљем да се изнуде нови уступци. Ово се није десил осамо у Босни. Западно "затишје" током окупације крима 2014 није послужило као смиривање ситуације, већ као иницијатива за нови руски напад.
Једини излаз из овог конфликта је тај да Украјина победи у овом рату.
Због тога се мора више учинити да би се повећала Украјинска снага отпора и самоодбране против руског напада. Да би се ова подршка наставила, наш задатак је сада да јендогласно потиснемо сваку несугласицу у јавности која има за циљ да натера Украјину на покорност.
Нека ради овога Дејтонски споразум служи као упозорење за шта се може десити када се погази право суверене државе на самоодрбрану и када се освајач награди са ратне злочине. Српски вођа Милошевић никада се није задовољио успостављањем мира. Неће ни Путин. "
ПС.
Госпођица Хаџиалић је пре неколико година похађала гимназију у коју ја сада идем. Живела је у мом граду, а била је својевремено и министар, док је њена партија била на власти.
Важно је напоменути да је на овај текст одговорио деценту у социологији на Универзитету у Упасли, др Кјел Магнусон, експерт за Балканска питања. У свовјој реплици у потпуности је оповргнуо све неистине које износи госпођица Хаџиалић.
Тескт преводим и преносим у целости:
" Пре годину дана почела је руска агресија против Украјине. За то време десетине хиљада људи су убијени. иако право није за сада успело да коначно утврди која међународна кривична дела су почињена, све индиције указују на то да Русија извршава геноцид над Украјинцима. на западу воља је била велика да се помогне Украјини. Истовремено, појављјују се и забрињавајуће тенденције.
Француски председник Емануел Макрон жели да да Русији безбедносне гаранције у успостављању мира. Он је и раније истицао да је важно да се Русија не понизи у рату. Прошле године наишао је на међународну критику, када је предложио да Украјина преда делове свог суверенитета у замену за мир.
Савезни канцелар Улаф Шолц је недавно самоуверено изјавио да Немачка неће прихватити једну такву успоставу мира. Истовремено је чак и Шолц критикован. Не само због његовог кашњења у војној подршци Украјини. После разговора са председником Путином прошлог лета саопштио је три тачке за успоставу мира у Украјини. На првом месту је био прекид ватра. Међу Шолцовим тачкама није било захтева да руске снаге одмах напусте Украјину.
Недоследности изазивају забринутост. Мала реторичка "клизања у разговорима" почела су да се погоршавају. У Шведској предлажу полемичари као Гудрун Шиман један условни мир да би се прекинуо рат. Они такође критикују и западно слање оружја Украјини.
То је опасна реторика. Не мора се копати далеко по прошлости да би се видело до чега може довести политика попуштања.
Петог априла 1992. српске снаге напале су Босну, након што су раније напале Словенију и Хрватску. Етничка чишћење извршена су највише заједно са агресију, са циљем да се поново оствари ултранационалистички сан о Великој Србији.
Међународна заједница је одговорила ембаргом на оружје. Ову спољнополитичку линију подржавала је Шведска са намером да се конфликт смањи. Одлука је ипак имала обрнут ефекат. Секретар УН Кофи Анан касније је описао како "ембарго на оружје није учинио ништа више него да замрзне војни балан у бившој Југославији. Он (ембарго) је задршао огромну српску војну доминацију и одузео Босни и Херцеговини право на самоодбрану".
Током преиода измешу 1992-1995 УН су изабрале да стационирају миротворне трупе у Босни преко Заштитних снага Уједињених нација (Унпрофор). Трупе су биле лако наоружане и нису учествовале у конфликтима. Због тога су војници виђени често као лаке мете. Више пута трупе УН-а узимене су за таоце. Њихови животи кориштени су као тацне у игри преговора, са циљен да се добију нова попуштања. Ипак, било је и изузетака.
Један од изузетака био је Нордбат 2, шведско-дански оклопни батаљон који се налазио у саставу Унпрофора, и био је под командом пуковника Улфа Хенриксона. Нордбат 2 супротставио се злочинима против човечности. Иако је њихов мандат био ограничен, батаљон је изабрао да извршава свој задатак у складу са главном директивом: заштита цивилног становништва. Одговарали су на војне нападе, и тиме спасили стотине живота.
Заслуге Норбата 2 могу се ставити у контраста заслугама холандских снага Дучбата (Холандског батаљона-прим. прев.), који је имао за аздатак да одржава "безбедносну зону" којом су Сребреницу прогласиле УН, и одатле су хиљаде цивила морали да побегну.
Недовољно наоружани војници УН-а нису пружили отпот снагама боснских Срба које су у јулу 1995 ушле у енклаву. Иако је подручје било под заштитом УН-а, цивилно становништво је препуштено снагама босанских Срба под вођством генерала Ратка Младића. Преко 8000 особа убијено је за неколико дана у геноциду.
Након војне интервенције САД-а и НАТО-а борбе у Босни су престале 1995. Рачуна се да је преко 100 000 људи убијено у оквирима политике неутралности која се до тада водила. Многи од њих су били цивили који су ликвидирани путем систематски извођених ратних злочина.
Након међународних притисака Босна је приморана да седне за преговарачки сто. Хрватска, Босна и Србија потписале су Дејтонски споразум. Босна је подељена у два ентитета. Успостављен је крхки мир у замену за то да се босански Срби - освајачи, награде са контролом преко 49 процената државне територије.
Дејтонски споразум представља врсту праксе у мешународној политици, када се агресивној страни у нападачком рату дају уступци са циљем да се конфликт замрзне. Западни Балкан тада је претворен у једну нестабилну зону.
Председник српског сепаратистичког ентитета у Босни, Милорад Додик, стално прети новим ратом. недавно је доделио медаљу Владимиру Путину, као израз захвалности руском председнику за његове заслуге. Током истог периода, националистички милитанти-подржани од стране Додика - палили су пиротехнику на мосту у Вишеграду, којег је описао нобеловац Иво Андрић, да би прославили геноцид над Бошњацима. Истовремено Додик прети да ће поново основати војску.
Ја желим да упозорим на уступке освајачима. У корак са тим да санкције против Русије слабе и са тим да ова земља наставља да води свој економски рат против Европе, почеће да се чују све више гласова који захтевају моментално завршење рата. Међународни лидери на западу, погођени економским стањем, почеће да се колебају у својој подршци. Све више гласова тражиће условни мир. Радикални националистичк ипокрети - финансирани руским интересима - почеће да чине све да ослабе подршку Украјини.
Пошто се руска агресија наставља, ми морамо да се подсетимо да насиље не престаје након уступака. Уместо тога, компромиси се тумаче као слабост, што ствара нов простор за нове злочине против међународног права са циљем да се изнуде нови уступци. Ово се није десил осамо у Босни. Западно "затишје" током окупације крима 2014 није послужило као смиривање ситуације, већ као иницијатива за нови руски напад.
Једини излаз из овог конфликта је тај да Украјина победи у овом рату.
Због тога се мора више учинити да би се повећала Украјинска снага отпора и самоодбране против руског напада. Да би се ова подршка наставила, наш задатак је сада да јендогласно потиснемо сваку несугласицу у јавности која има за циљ да натера Украјину на покорност.
Нека ради овога Дејтонски споразум служи као упозорење за шта се може десити када се погази право суверене државе на самоодрбрану и када се освајач награди са ратне злочине. Српски вођа Милошевић никада се није задовољио успостављањем мира. Неће ни Путин. "
ПС.
Госпођица Хаџиалић је пре неколико година похађала гимназију у коју ја сада идем. Живела је у мом граду, а била је својевремено и министар, док је њена партија била на власти.
Важно је напоменути да је на овај текст одговорио деценту у социологији на Универзитету у Упасли, др Кјел Магнусон, експерт за Балканска питања. У свовјој реплици у потпуности је оповргнуо све неистине које износи госпођица Хаџиалић.