[Ђорђе Ивковић]

ОКРЕНИ СЕ СИНЕ!!!
 

Чак ни младост не може у теби тражити милост.
Жестоко и снажно, шаљеш јој преурањену смрт.
Химна Танату

Унутар четрдесет осам сати у Србији су се догодила два масовна убиства. Најпре је, трећег маја, тринаестогодишњи Коста Кецмановић убио, бирајући жртве, осморо својих вршњака и чувара зграде, а шесторо деце и једну наставницу ранио. Непосредно затим, петог маја, двадесетогодишњи Урош Блажић у околини Младеновца, убио осам а ранио четрнаест људи, како медији извештавају.

Сем по броју жртава, ове две трагедије имају неке заједничке карактеристике. Обојици су очеви пуковници високо рангирани у својим делатностима, дакле и сличног су (високог) социјалног статуса, из угледних породица. Даље, ова двојица младих убица се сасвим разликују.

Злочини су неминовно међусобно повезани. Временска близина извршења указује да је старији убица добио инспирацију од млађег убице.

Идејно, полазе из истог бездана.

Но, како се види, "реприза" је доживела медијски фијаско. Б-продукција. Плагијат. Ни близу спектаклу оригинала, који је светско ремек-дело ингениозног аутора. Дубока је разлика, кога воља да разуме, у културном смислу и мистичком смислу. Док је други масакр типичан крвави пир, глупа помахнитала пуцачина, прва трагедија је нешто сасвим друго. То је судар и загрљај стваралачке бујице пробуђеног Ероса и и неумољивог Танатоса. Ништа слично се на свету није догодило. Ништа ни приближно овоме у нашој историји. Из елитне школе у елитном кварту главног града, где је све наизглед пристојно и уредно, невидљивом жицом и ровом одвојено од пучине, тамо где је наизглед све изнад убогог нашег битисања, тамо је добро дете убијало децу. Сигурном руком као да није дечија рука.

Коста је устао ујутру из кревета, опрао зубе, обука чисту одећу, још једном погледао своје књиге из историје и астрономије, и сигурним кораком отишао у своју школу, да се и сам жив закопа.

Послата је нама наднаравна порука и последња опомена. Ми то осећамо, узбуђени смо и страшно патимо, али нећемо да разумемо и признамо. Ридамо, али одбијамо да разумемо шта нам деца тихо у срце шапућу.

Јер,

Оно што је видљиво, а никако не може да се чује у етру, је да влада апсолутна агресија, апсолутна фрустрација, апсолутна анксиозност, апсолутна потреба за бекством. Ми се налазимо такође у апсолутном грађанском рату. У рату дословно сваког против свакога и сваког против свих, и свих протв једнога.

Масовни масакри су ексклузивни ритуал, и не могу у малим срединама трајати као некаква хорор-ријалити франшиза. Сада је избило вулканском снагом, па ће се загасити, па ће опет тамо некад планути, кад се дембели уљуљкамо. Нови злочини, криминал, насилност, и све што их прати, ће се међутим непрекидно понављати и мултипликовати, све у старим и новим облицима, шаренолики, само на нижем нивоу енергије.

У српском друштву се захуктала ентропија, аномија, како год. Нема границе ни гране за шта човек да се ухвати. Нема ничега. Лимб у лајфу.

Најмањи и најпрофанији сигнал да нико нема благе намере да бар за мало промени ток је што до сад нема ни једне јебене оставке. Требале би да пљуште, а никоме такав "морални чин" не пада на памет без пристојне сатисфакције.

Они који су главни креатори пустошења породице и срамоћења народа, уместо покајања и "катарзе" као сами воле да кажу; они, те ужасне продане душе за долар и евро, па ни за то него и за миловање својих аријевских господара, они су у овај час најгрлатији оптужиоци. Они, тако ружни, тако ниски, слуге Воландове, црна мачка његова, они себе представљају као моралну вертикалу у "овој несретној Србији".

Владар земље у којој се, не случајно и не без смисла, све дешава, он нам шаље поруке као да је лично Ничеов мудрац Заратустра, као да од њега потичу све добре мисли, добре речи, добра дела. А не потиче ништа.

Запљуснити смо цунамијем шупљих фраза шупљих стручњака, који ће проћи и завршити упразно.

Последица ове трагедије је да ће се појачати емиграција из земље. Бежаће деца далеко колико их ноге носе. Викаћемо за њима "Окрени се сине!". Узалуд. Неће се окренути.

У замену за нашу децу добићемо за станаре туђе људе злог погледа и мрачне намере.

Не знам шта ће још све бити, а чини ми се да је неважно. Зато што смо ми без[font=Times New Roman]начајни.[/font]




https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2023...ost_7.html